ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ЛЕВАТА 1: Преслаб за кик бокс а прејак за рокенрол
На недавно покренутој интернет страници Леват.ба можете читати серију текстова из Дневника једног левата. Први текст БЛИН магазин вам доноси у цијелости.
Никада нисам водио дневник. Да сам знао било кога да то чини, мислим да бих га исмијавао пред свима до те мјере да мора отићи и то тако да се више не врати. Извријеђао бих га тако да, ако има срца, мора замахнути шаком, баш како сам хтио да му могу узвратити пуном снагом у борби гдје сам изразити фаворит.
Наравно, дјевојке овдје не рачунам. Оне могу водити дневник колико хоће, ко им брани. То и јесте за њих. Нека пишу: драги дневниче, данас ме први пут озбиљно погледао у очи икад смо изашли на паузу из амфитеатра и ја више нисам могла да се сконцентришем на сљедећа предавања.
Ко не зна у шта је погледао, нека и даље вјерује да су то биле њене очи.
Нека пишу: опет сам се удебљала око струка, немам шта да обучем, морам што прије на фитнес код Бесима. Ко не зна Бесима, то је онај што жене дира по ногама док им показује како да вјежбају на справама.
Углови видиковца
Нека пишу: мислила сам да ми је каријера важнија од породице, а онда сам упознала Дамира и сада на живот гледам из више углова.
Ко не зна Дамира, то је онај што га пјесма описује као отров за клинке које касно ноћу “пасатом” вози на познате видиковце да им покаже град из више углова.
Нека пишу&хеллип;
Шта год хоће и нека вјерују шта год хоће.
Али, ми смо увијек били друго. Ми смо ти што озбиљно гледамо цуре и возимо их аутима на већ позната упоришта око града, а у међувремену дижемо тегове. Ми нисмо левати да пишемо дневник. Ми никада не пишемо дневник.
Никад!&хеллип;.Не реци&хеллип;Никад.
Па, зашто се онда својеручно уписујем у левате?
Прво, сигуран сам мрски дневниче у твоју дискрецију, а друго – шта фали? Ове ријечи што теку саме звуче пуно љепше од псовки које попут јеке одзвањају улицом којом сваког дана ходим или стубиштем пред којим поваздан крадем вријеме и гасим чикове, који метар под својим прозором, кроз који је, једном, све дјеловало љепше&хеллип;
Сада људи затварају прозоре, зими да сачувају топлоту, љети да сачувају хладноћу произведену клима уређајима, а некако с прољећа и јесени – да се одбране од псовки нагло покислих пролазника. А, могло је боље&хеллип;
Ту одмах под нашим прозорима се некад чуо жамор дјеце што занесени игром весело кличу, њихових родитеља који се безбрижно враћају с посла јер ће их радно мјесто чекати сутра, идуће седмице и све до пензије, комшија који зову на кафу и баклаву&хеллип;
Нисам носталгичар, нисам нешто волио ни Југославију, али мрзим што сада видим тмурну и неваспитану дјецу спремну да замахну шаком и калашњиковом ако си их ружно погледао док сједе у незарађеном аудију тамних стакала, мрзим родитеље који су допустили да им дјеца буду таква, и комшије што више не иду на кафе и баклаве.
Кик бокс и рокенрол
А, ко сам то ја да мрзим? Нико и ништа&хеллип; Преслаб за кик бокс, прејак за рокенрол.
Мрски дневниче, и то не онај што га цијела БиХ почне гледати у 19 сати, па пређе на други у 19.30 и тако редом, свакога дана, без икакве промјене, лијепих вијести или наде, из дана у дан, попут зачараног круга у који је запала ова несретна генерација спремна да на њој буде извршена посљедња велика рација. Генерација спрема и мирна као кад јагањци утихну и чекају свог Ханибала Лектора да им тек наоштреним ножем узме скалп, уз пјесму Чејени одлазе, хокахеј.
(леват.ба, ДЕПО, БЛИН/мд)