Piše: Siniša Lazić

She is like mist, under the door, a mouse in the wall.

Komercijalni uspjeh filmova Star Treck,The Losers, a posebno Avatara iz koga je svi pamte kao Neytiri, obezbijedio je Zoe Saldani status zvijezde. Sa Colombianom, Luc Besson pokušava da je pretvori u akcionu heroinu. Crne ratnice su rijetka zvijerka u Holivudu. Imali smo Pam Greer, pa veliku rupu, onda pokušaj (i promašaj), sa Halle Berry u ulozi Catwoman. Zoe Saldani ipak bolje stoji spandeks, a i mnogo bolje se snalazi u akcionim scenama.

Priča počinje kada Cataleya (Zoe Saldana), koja  odrasta u Bogoti bježi u parkour stilu (Bessonova omiljena zanimacija iz Yamakasia i District B-13), od mafijaša koji su joj upravo izmasakrirali kompletnu porodicu. Tu već vidimo zametak onoga što nas očekuje. Flash forvard 15-tak godina kasnije , Zoe živi sa ujakom u Chicagu za koga radi kao plaćeni ubica. Njen trademark je da žrtvama, prije nego što ih ubije, na grudima nacrta cvijet orhideje (cataleya). Majstor je prerušavanja i bijega iz nemogućih situacija (njene transformacije i snalažljivost su sjajno ražirane, posebno bjekstvo iz zatvora). Svoje tragove prikriva tako dobro da i oni koji su dio njenog života (Michael Vartan), ne znaju ništa o njoj. Kada ne radi za ujaka, vrijeme provodi pokušavajući  da dođe do informacija o ubicama njene porodice. Jedna mala neopreznost (nevjerovatno koliko je moderna špijunaža otišla daleko da je dovoljno da neko postavi sliku na internet , FBI ima softver koji vas odmah prepoznaje i za par minuta specijalci kucaju na vrata) će zakomplikovati stvari toliko da Zoe od lovca, postane lovina. Tada joj se na vrat nakači FBI agent Lennie James (Snatch), i stvari počinju da se komplikuju. Njen problem je dvostruk. Mora da se sukobi i sa policijom i mafijom, da zaštiti porodicu, ali i da se suoči sa ličnim problemima i strahovima. Da bi osveta bila kompletna, moraće da žrtvuje možda i previše.

U dobroj mjeri priča i dramaturgija potisnute su u drugi plan kako bi se ostavilo mjesta za akcione scene u kojima Saldana pokazuje svoju fizičku spremnost.  Akcione scene su blago stilizovane kako bi se uklopile u opštu atmosferu. Fokus je, naravno, na Saldani i njenim akrobatskim sposobnostima. Ali,pate od nekoliko mana.  Prije svega neujednačenost  koreografije. Sa jedne strane imamo sjajno odrađene scene potjere vještim kombinovanjem maštovitih montažnih sekvenci, uz uspješnu gradnju ritma i efektno prikazivanja Saldanine graciozne figure. Sa druge strane, kada se na kraju Saldana razljuti i pretvari u ženskog  John Matrixa, borbe postaju potpuno isjeckane i neprepoznatljive. Scene pesničenja zasnivaju se na naglašeno krupnim kadrovima i frenetičnom radu kamere. Zapravo, mi zadnju borbu između Zoe Saldane i Jordi Molla uopšte ne vidimo. Te kadrove nije bilo teško u istom ritmu izmontirati u toku jedne scene, ili kada scene treba povezati jednu s drugom imamo prazninu što je očigledan propust reditelja. Brzom montažom, po pravilu, se prikriva da se na koreografiji nije radilo, ali u ovom slučaju nije tako. Još više zbunjuje činjenica da je koreografiju radio Alain Figlarz koga znamo iz The Bourne Identity, i koji je majstor upravo za kratki intenzivni showdown. 

Bessonov megafon u ovom filmu je reditelj koji se zove Olivier Megaton, već isproban u još jednoj Bessonovoj produkciji Transporter 3. To što je režiser za iznajmljivanje, nije ga spiječilo da se potrudi i snimi jedan vizuelno bogat i zabavan film. Luc Besson je uvijek znao napisati dobar scenario (pa čak i u posljednje vrijeme sa Takenom), ali Columbiana je samo eksploatacija njegovih ranijih radova. Ipak, film izvlači harizmatična Zoe i vrlo dobra režija najamnika Megatona.

Glumci su jako dobro odabrani ali dramaturška suženost im ne dozvoljava da se razmašu. Narko bos Don Luis (Beto Benites), skoro da ne postoji  kao lik, njegov sidekick, pouzdani Jordi Molla (Bad Boys 2), je standardno dobar, ali njegovo prisustvo je vremenski ograničeno tako da ne uspijeva da se do kraja nametne. Oni se, kao glavni negativci, na početku  gube iz filma i nema ih skoro do samog kraja. Takođe, odnos Saldane i Vartana je pomalo patetičan, a lik ujaka, standardno dobri Cliff Curtis (Blow, Training Day ), koji nema problem da ona radi za njega, ali sa priličnim neodobravanjem gleda na njenu privatnu vendetu, nije dublje razrađen.

U filmu imamo i malu posvetu Shogun Assassinu kada mala Zoe bira između školske torbe i pištolja . U Shogun Assassinu, Ogami Itto ispred sina stavlja na jednu stranu mać, a na drugu igračku.

Sveukupnom utisku dodatno doprinosi saundtrek , posebno posljednji song (Johnny Cash – Hurt), koji se sjajno uklapa u mali tvist koji imamo na kraju.
Besson se posljednjih godina okrenuo manje zahtjevnoj publici producirajući brzopotezne akcijaše (Transporter, Taxi ), ili režirajući prilično grozomorne crtaće (Arthur et les Minimoys), ali sudeći po Colombiani, još može da ponudi sasvim dovoljno uzbuđenja.

PROČITAJTE JOŠ OD ISTOG AUTORA:

BL!N FILMSKA KRITIKA: Source Code

BL!N FILMSKA KRITIKA: Never Back Down 2 : The Beatdown

BL!N/FILMSKA KRITIKA: Drive angry

BL!N/FILMSKA KRITIKA: The Mechanic

BLIN/FILMSKA KRITIKA: Attack the Block

BLIN/FILMSKA KRITIKA: 14 Blades

BL!N/FILMSKA KRITIKA: Reign of Assassins

BLIN/FILMSKA KRITIKA: Fast Five

BLIN/FILMSKA KRITIKA: 'Gallants' - u svjetlu old school tradicije

BLIN/FILMSKA KRITIKA: Detective Dee and the Mystery of Phantom Flame

(BL!N MAGAZIN)