Razgovarala: Elma MURIĆ

Gospođo Ćorović, Vi ste, odnosno Vaši istupi u javnosti,  u posljednjih mjesec dana 'vruća tema' u srbijanskim medijima, ali ništa manje ni u Bosni i Hercegovini. Naručito burne reakcije izazvao je Vaš tekst "Hidžab, marama kao politika“.  Zašto? 

Moram da priznam da nisam očekivala ovako burne reakcije, pre svega od strane IZ u Srbiji, ali mi to govori da sam „ubola u metu“, odnosno da sam demaskirala ono što Muamer Zukorlić radi poslednjih godina u Sandžaku. Sam tekst je mala sociološka analiza nošenja hidžaba u kome sam apsolutno podržala pravo muslimanki da se pokriju, a da ih niko istovremeno ne smatra teroristkinjama. S druge strane, upozorila sam na mogućnost manipulisanja maramom, posebno kada su pitanju veoma mlade devojke, koje nemaju jasno razvijen stav o tome. Ali, ono što je zaista izazvalo „potres“ jeste upozorenje na intenzivno političko delovanje Muamera Zukorlića.

Taj sporni tekst osvrt je na skorašnje javne tribine u Sandžaku posvećene odijevanju muslimanki. U tom tekstu navodite da je masovna pojava nošenja hidžaba ili marame u Sandžaku u funkciji jedne političke opcije koju predvodi muftija Zukorlić?

Ta pojava nije masovna, ali je veoma indikativna pojava da se u kratko vreme, na dve tribine, upriličene na Fakultetu za islamske studije i u Mešihatu islamske zajednice u Srbiji, odjednom pokrilo dvadesetak devojaka. Ceo taj “igrokaz” pratila je određena ikonografija, uigrane uloge i upadljivo prisustvo velikog broja muškaraca koji kao da su čuvali tok tih skupova, što ukazuje da su oba događaja pomno spremljena u određene svrhe. A svrha je pripremanje javnog mnjenja u kome mi, koji živimo u Sandžaku, treba da poverujemo da je to autentična potreba mladih devojaka, da ovde živimo neku vrstu islamske džamahirije u kojoj je Muamer Zukorlić prirodni lider. Pošto mu se s više strana spočitava politički angažman, on je nesporan u verski, tačnije islamski omeđenom prostoru. Da bi sebi obezbedio političko delovanje, on ne preza od deformisanja ovog prostora, u državi koja je sekularna.

U tom kontekstu ste u medijima spomenuli i termin vulgarizacija islama. Možete li našim čitaocima pojasniti na šta ste konkretno mislili?

Smatram vrhunskom prostotom i vulgarnošću da se religija upotrebljava zarad postizanja sopstvenih ciljeva, zarad biznisa i bolje zarade, zarad pranja biografija, protivim se tome da se religija koristi u političke svrhe i, generalno, u svrhu zaglupljivanja i primitivizacije već dovoljno izluđenih građana. Kada govorim o Muameru Zukorliću, onda govorim o tome da on pokušava da pojeftini i degradira i islam i versku zajednicu na čijem je čelu svojim svakodnevnim ponašanjem. Njegov odlazak u Srebrenicu, sa preskupim džipovima na kojima upadljivo velikim slovima piše “muftija”, sa telohraniteljima koji su naoružani do zuba, je uvreda za mrtve kojima je došao na dženazu, za njihove porodice, za sve Bošnjake, ali i svakog drugog ko je došao da sagnute glave oda počast tim ljudima.

Vulgarno je da, u siromaštvu u kome se svi nalazimo, on vozi preskupe džipove, razmeće se bogatstvom koje nije imanentno islamu i vrednostima socijalne pravde koja je temelj islama. Vulgarna je činjenica da svoj privatni univerzitet prikazuje kao jedan od “stubova islama”, a da bez skrupula uzima milione eura keša od studenata i da za to, koliko znam, ne plaća nikakav porez. Najnemoralnije od svega je činjenica da Muamer Zukorlić sebe izjednačava sa verskom zajednicom na čijem je čelu, što pokušava da sebe stavi na nivo samozvanog sveca i nekog ko je vredniji i značajniji od onih kojima treba da služi - muslimanima! Strašno je da brojnim manipulacijama od Islamske zajednice, koja je važna za istorijsko, ne samo versko, već i nacionalno osećanje Bošnjaka u Sandžaku, on pravi svoje privatno preduzeće koje služi za mnoge prljave i nečasne poslove.

U svom tekstu navodite i da su u 'Glasu islama' aktivistice iz NVO sektora ocrnjene uz komentare da se 'udaljavaju od svoje iskonske obaveze podizanja porodice'. Zar to nije i odviše grubo ophođenje i zadiranje u privatni život pojedinca?

Kada govorim o Muameru Zukorliću, onda govorim o tome da on pokušava da pojeftini i degradira i islam i versku zajednicu na čijem je čelu svojim svakodnevnim ponašanjem. Njegov odlazak u Srebrenicu, sa preskupim džipovima na kojima upadljivo velikim slovima piše “muftija”, sa telohraniteljima koji su naoružani do zuba, je uvreda za mrtve kojima je došao na dženazu, za njihove porodice, za sve Bošnjake, ali i svakog drugog ko je došao da sagnute glave oda počast tim ljudima

To je samo jedan u nizu tekstova koji na najvulgarniji, najprimitivniji i najogavniji način vređaju žene koje rade u nevladinom sektoru, ali i sve one koji ukazuju na pogubno delovanje Muamera Zukorlića u Sandžaku i van njega. Najstrašnije je što za blaćenje i zadiranje u privatni život svojih neistomišljenika on, sa svojom kamarilom, koristi novine koje treba da se bave verskim, islamskim pitanjima i to uvelike prevazilazi i obezvređuje zajednicu koju predstavlja. Na žalost, ni država Srbija ne reaguje na eksplicitni govor mržnje i daje mu prostor za stvaranje duboke podeljenosti i mržnje među samim Bošnjacima, što je nedopustivo za jednog verskog vođu. On ne preza od toga da blati hadžije koje su na hadž išle sa Rijasetom IZ Srbije i da ih naziva “šejtanskim hadžijama”! Na žalost, takvo sramno i pogubno delanje preneo je i na časopis za kulturu - reviju “Sandžak“.

Tekst Aide Rašljanin, odnosno odgovor na Vašu izjavu na kojeg su reagovale mnoga udruženja i organizacije, višestruko je uvredljiv za vas ali i ženski rod uopšte. Optuženi ste da ponižavate 'čedne muslimanke', žene iz nevladinog sektora nazvane su 'osobama bez biografije', a autorica je iznijela i niz drugih uvreda na Vaš račun. Kako komentarišete ovako 'žestok ' odgovor?

Najpre, mislim da taj tekst nije napisala Aida Rašljanin i plašim se da ta devojka nije ni znala u koje svrhe su njeni šefovi upotrebili njeno ime. Tako mislim jer vidim velike sličnosti između ovog i nekih ranijih tekstova objavljenih u Glasu islama, a koje su potpisali drugi. Ukoliko sam u pravu, to mnogo govori o moralnom profilu ljudi koji manipulišu i kriju se iza jedne mlade devojke. Ja sam već rekla da je i ona njihova žrtva, samo na drugačiji način nego ja ili moje koleginice iz NVO sektora. Mislim da i vrlo površnom čitaocu neće promaći upadljiva mizoginija koja izvire iz svake reči tog teksta, mržnja i nepoštovanje prema ženskom rodu, i to otvara mnogo šire pitanje koje se tiče ustrojstva i poretka u Sandžaku ako takvi ljudi dođu na vlast.

Zbog ovih napada sastali ste sa i sa Borisom Tadićem, predsjednikom Srbije. O čemu ste razgovarali s prvim čovjekom Srbije?

Zajedno sa svojim koleginicama iz drugih NVO, ja sam pozivala predsednika Tadića na razgovor o mogućim rešenjima za Sandžak i moram priznati da ti pozivi nisu urodili plodom. Ogavni tekst objavljen u dnevnom listu Danas je šokirao javnost u Srbiji i pokazao dubinu krize u Sandžaku, pa je i predsednik morao da reaguje na to. Takođe, mislim da je moj sastanak sa Tadićem neka vrsta paradigme i poruke da Tadić civilno društvo Sandžaka prepoznaje kao relevantnog i dobronamernog partnera i kao nekoga ko mu može biti od koristi u kreiranju građanske klime u Sandžaku, ali i celoj Srbiji.

Da li kriza u Sandžaku može biti riješena kroz formiranje Bošnjačkog nacionalnog savjeta? Koji je, po vama, najbolji način za rješenje krize?

Problemi u Sandžaku su višeslojni i nagomilavani su dugi niz godina, pa je jasno da ni samo osnivanje nacionalnog saveta ne može biti rešenje za te probleme. Mislim da se mora krenuti od suočavanja sa ratnim zločinima koji su počinjeni nad Bošnjacima početkom devedesetih na područiju opština Priboj i Prijepolje, da porodice žrtava moraju biti obeštećene, žrtvama mora biti omogućena sahrana dostojna čoveka, a svi počinioci, naredbodavci i pomagači moraju biti pronađeni i kažnjeni. Tek onda možemo krenuti na teme koje se tiču manjinskih prava Bošnjaka, verskih prava muslimana, moramo krenuti sa rešavanjem problema dve islamske zajednice, a onda će na red doći i ekonomska strategija, obrazovanje, kultura, umetnost…

U jednom razgovoru na radiju B92 spomenuli ste plan nevladinih organizacija u Sandžaku da naprave tzv. 'Strategiju za Sandžak'. Kakav je to dokument i kome je namijenjen?

Radi se upravo o temama koje sam nabrojala i taj dokument je u izradi. Grupa NVO-a iz Sandžaka je neformalna i ima tendencije širenja, a radni naziv joj je “Koordinacija civilnog društva u Sandžaku” s tim što nam u svemu veoma predano i posvećeno pomažu poznate nevladine organizacije iz Beograda - Građanske inicijative, Centar za praktičnu politiku, Beogradski fond za političku izuzetnost, Fond za humanitarno pravo… Ideja da osnujemo ovu grupu i da proizvedemo dokument koji treba da bude viđenje građana Sandžaka njegovog razvoja jeste želja da ne budemo samo nezadovoljni posmatrači u rešavanju brojnih problema, nego da budemo aktivni učesnici i kreatori novih trendova u ovom regionu. Ideja je da ovaj dokument damo predsedniku države u kojoj živimo, premijeru i resornim  ministrima, ali i međunarodnim institucijama i diplomatskim predstavnicima u cilju nalaženja najboljeg, najoptimalnijeg i najbržeg rešenja problema u Sandžaku.

Muftija Zukorlić je nedavno u intervjuu za DEPO izjavio i da Bošnjaci Sandžaka nisu razjedinjeni, nego su 'najjedinstveniji narod na svijetu'. Šta Vi mislite o toj tvrdnji?

Blasfemično je i nemoralno da o jedinstvu Bošnjaka govori baš Muamer Zukorlić, čovek koji se zdušno potrudio da poseje seme zla i mržnje među nama. Bošnjaci prolaze kroz veoma bolan i traumatičan period sopstvenog profilisanja posle raspada Jugoslavije, nedostaje nam zrelosti i iskrene introspekcije da definišemo sebe u odnosu na novonastalu sitaciju i otuda brojni antagonizmi i neslaganja unutar bošnjačkog korpusa. Ako se tome dodaju neskrivene političke, tačnije namere podstaknute ličnim bogaćenjem i korišću, onda nije ni čudo da, makar kada je Sandžak u pitanju, poslednjih dvadeset godina stalno govori o nekim polarizacijama i podelama. Mislim, međutim, da podela među Bošnjacima nikada nije bila dublja i dramatičnija nego danas i za tu, najnoviju, podelu upravo je odgovoran Muamer Zukorlić.

Činjenica je da Bošnjaci u Sandžaku, posle raspada Jugoslavije, osećaju ogroman osećaj napuštenosti i uplašenosti, što stvara duboku frustriranost i Muamer Zukorlić veoma vešto koristi to osećanje, upravo stvarajući privid “čvrstih veza” sa Sarajevom. Ne kažem da veze sa Bosnom ne postoje, ali su one daleko od zadovoljavajućih i, po mom mišljenju, osim porodičnih, sveli su se na verske. S druge strane, reisu Ceriću su važni glasovi koje u saboru ima od strane IZ u Srbiji i, koliko je meni poznato, baš ti glasovi su bili presudni na poslednjim izborima za reisa

On je u istom razgovoru također izjavio da postoji jedan 'prosandžački politički i kuturni koncept' u Srbiji i da taj koncept ima apsolutnu većinu u narodu. Kakav je to prosandžački koncept života?

Mislim da je to, najpre, još jedna u nizu izjava koje su smišljene da podilaze nezrelosti Bošnjaka, ali i kao politička ideja kroz koju on treba bude proglašen idejnim tvorcem i nosiocem takvog koncepta i, kao takav, on je logičan izbor za “vlasnika” takve politike. S druge strane, on će biti vlasnik obrazovnog sistema u ovom regionu, jer već dosta dugo vremena širi tezu da je njegov privatni univerzitet “jedan od stubova islama”. Pored upadljive zloupotrebe vere i zamene teza, iza toga stoji višemilionska, devizna korist, koju on bez ikakve kontrole od strane države, ubira. Međutim, treba imati u vidu činjenicu da na svom univerzitetu Zukorlić štancuje nekvalitetne kadrove koji će betonirati retrogradne tokove u Sandžaku. Identičan model je korišćen za vreme aparthejda u Južnoafričkoj republici, gde su se godinama, kroz nekvalitetno obrazovanje, bili unazađivani crnci i tako držani u potčinjenosti. Prošle godine je na njegovom univerzitetu podeljeno preko pedeset doktorata, a sumnjam da je i polovina podeljena na celom beogradskom univerzitetu. Ovakvi kadrovi, pri tom, neće moći da se zaposle negde drugde, osim u Sandžaku i to, uglavnom, u institucijama koje su pod njegovom kontrolom, pa će on i na taj način manipulisati ljudima i činiti ih potčinjenim sebi.

Poznat je stav muftije Zukorlića, kojeg nerijetko ističe,  da je reis Mustafa Cerić jedini reisu-l-ulema kojeg priznaje, a da je 'sve ostalo plagijat'. U našem telefonskom razgovoru Vi ste mi napomenuli da ova privrženost Mustafi Ceriću nije slučajna. O čemu se radi?

To govori poslednjih nekoliko godina, kada mu je propao svaki plan da on postane reis u Srbiji. Sada podršku reisa Cerića koristi u cilju navodne vezanosti za “majku” Bosnu, lažira jedinstvo Bošnjaka u celom regionu i stvara utisak lažne sigurnosti i jedinstva i sa ostatkom Bošnjaka u regionu. Činjenica je da Bošnjaci u Sandžaku, posle raspada Jugoslavije, osećaju ogroman osećaj napuštenosti i uplašenosti, što stvara duboku frustriranost i Muamer Zukorlić veoma vešto koristi to osećanje, upravo stvarajući privid “čvrstih veza” sa Sarajevom. Ne kažem da veze sa Bosnom ne postoje, ali su one daleko od zadovoljavajućih i, po mom mišljenju, osim porodičnih, sveli su se na verske. S druge strane, reisu Ceriću su važni glasovi koje u saboru ima od strane IZ u Srbiji i, koliko je meni poznato, baš ti glasovi su bili presudni na poslednjim izborima za reisa. Nisam poslednjih meseci intenzivnije pratila medije u BiH, ali se u Sandžaku uvelike špekuliše da na predstojećim izborima za reisa, Muamer Zukorlić može biti jedan od kandidata. Njegova moguća pobeda bila bi direktan nastavak Cerićevog uticaja i verske, ali i svake druge politike.

Rekli ste i da se Muamer Zukorlić u Sandžaku postavlja kao direktni Božji namjesnik te da iskorištava islam onako kako njemu to odgovara. Da li ste Vi vjernica? Vrijeđa li ovakav nastup Vaša vjerska osjećanja?

Neću odgovoriti na Vaše pitanje da li sam vernica jer to nije relevantno za ovaj razgovor, a osim toga, smatram da je to lična stvar svakog od nas pojedinačno. A, što se tiče Zukorlića, moj je utisak, on svakim svojim gestom i javnim nastupom pokušava sebe da izjednači sa Islamskom zajednicom, tj. on sebe pokušava da predstavi kao jedinog predstavnika IZ, i javnosti šalje poruku da Islamska zajednica ne može da postoji bez njega. Koliko daleko ide u podizanju sopstvene vrednosti i značaja, govori i činjenica da ga blisko okruženja oslovljava “ekselencijom” što, ne samo da nema uporišta, nego vređa temeljne vrednosti islama.

U jednom razgovoru ste spomenuli i da je planirano da se u jednoj novopazarskoj bolnici otvori posebno ginekološko odjeljenje samo za muslimanke? Da li su ti navodi tačni?

Ta vest već izvesno vreme kruži medijima koji su pod Zukorlićevom kontrolom, ali se ne radi o posebnom odeljenju u novopazarskom medicinskom centru, već o posebnoj ustanovi koja će, navodno, biti pod kontrolom IZ u Srbiji. U ovom trenutku ne mogu da vam kažem koliko je ta vest tačna, ali i samo promovisanje i pominjanje ove ideje kod mene stvara određenu vrstu otpora, jer će takođe dati ogroman prostor za manipulacije i nove polarizacije među muslimanima, odnosno muslimankama u Sandžaku.

Obraćajući se prije nekoliko dana vjernicima u sportskoj hali u Novom Pazaru povodom godišnjice rođenja poslanika Muhameda a.s., Zukorlić je vlastima u Beogradu poručio da "uzmu lekcije iz Egipta i Tunisa". Šta mislite da je time htio poručiti?

Mislim, najpre, da Zukorlić uopšte nije razumeo ta dva primera, čim ih je stavio u zajednički kontekst. Njegova retorika u poslednje dve godine u odnosu na vlasti u Beogradu je krajnje problematična i nedvosmisleno zapaljiva, pa je tuniski i egipatski model hteo da upotrebi kao pretnju Beogradu ne shvatajući, ili ne želeći da shvati, da su nemiri širom Magreba upereni upravo protiv autoritarnih, bahatih i prebogatih vođa, kakav je i on sam. Indikativno je da je pominjanje Tunisa i Egipta usledilo posle njegove posete Moameru el Gadafiju koji ovih dana vrši istinski teror u svoj zemlji.

U medijima se pisalo i da je muftija Zukorlić često tražio podršku srbijanskih političara, čak i Slobodana Miloševića. Kasnije se, kako su prenijeli mediji, 'umiljavao' i ostalim političarima?

Jasna je geneza njegovog razvoja od poslušnika koga je na mesto sandžačkog muftije postavio Sulejman Ugljanin, koji je sam bio eksponent Miloševićevog režima, kroz vešto upakovanu ulogu zaštitnika “bošnjačkih interesa”. Za poslušnost koju je revnosno pokazivao dugi niz godina, Zukorlić je očekivao nagradu u vidu postavljenja za srbijanskog reisa, ali je od Miloševića, koji je verske zajednice isključivo zloupotrebljavao u svoje političke i lične svrhe, nije dobio očekivanu funkciju. Tokom bolnih devedesetih, kada su Bošnjaci stradali u rubnim područjima Sandžaka, ali i o krvavom ratu u BiH gde su stradale hiljade Bošnjaka, nikada nije javno rekao ni reč. Negovo ćutanje na te teme je indikativno i tokom “prijateljevanja” sa Zoranom Đinđićem, kao i tokom “ratovanja” sa Vojislavom Koštunicom, pa je utoliko zanimljivije da se setio ratnih zločina, posebno genocida u Srebrenici, poslednje dve-tri godine. Ovako oštar napad na Borisa Tadića usledio je, po mom mišljenju, upravo zato što nije ispunjen njegov eksplicitni zahtev da se ugasi Islamska zajenica Srbije, a on postane ries nove, objedinjene IZ. Pretpostavlja se da je Zukorlić imao i niz zahteva vezanih za akreditaciju njegovog privatnog univerziteta, potpunu kontrolu halal sertifikata, a pretpostavljam još i neke od zahteva na koje aktelni predsednik Srbije nije mogao da odgovori.

Cijeli život živite u Novom Pazaru, ali od nedavno imate i policijsku zaštitu? Kakav je to osjećaj? Rekli ste i da Vaš slučaj baca ljagu na čitav ovaj region?

Najnemoralnija od svega je činjenica da Muamer Zukorlić sebe izjednačava sa verskom zajednicom na čijem je čelu, što pokušava da sebe stavi na nivo samozvanog sveca i nekog ko je vredniji i značajniji od onih kojima treba da služi - muslimanima! Strašno je da brojnim manipulacijama od Islamske zajednice, koja je važna za istorijsko, ne samo versko, već i nacionalno osećanje Bošnjaka u Sandžaku, on pravi svoje privatno preduzeće koje služi za mnoge prljave i nečasne poslove

Novi Pazar je grad u kome sam rođena i provela najlepše godine svog detinjstva, gde moja porodica živi vekovima. Ja Pazar pamtim kao čaršiju sa vrlinama i manama koje kao predznak nosi svako malo mesto, ali i mesto gde su se lepo mešale građanske i tradicionalne vrednosti. Utoliko mi teže padaju višegodišnje podele među nama, užasnuta sam činjenicom da kroz svoj grad ne smem da hodam sama jer se bojim napada nekolicine ostrašćenih, mladih ljudi. Posramljena sam činjenicom da se o Bošnjacima uglavnom izveštava kao o netolerantnom, violentnom i duboko podeljenom narodu koji ni po jednoj stvari ne može da nađe minimum konsenzusa. Užasnuta sam činjenicom da jaz među Bošnjacima nikada nije bio dublji, a da je za takvu situaciju dobrim delom odgovoran neko ko je trebalo da da sve od sebe da miri zavađene i da propagira i promoviše sabor, poštovanje i ljubav.

Ako zaboravimo sukobe u islamskoj zajednici, kakva je trenutna situacija u Sandžaku? Kako ljudi zaista žive i koji su njihovi glavni problemi?

Mislim da koju god reč upotrebim, ona neće biti dovoljno snažna da opiše sandžačku stvarnost danas. Ovaj region je na rubu socijalnog kolapsa, mnogi ljudi, i Bošnjaci i Srbi, bukvalno gladuju, nezaposlenost, apatija, beznađe su predominantna osećanja gotovo svih nas koji živimo ovde. Infrastruktura je devastirana, nas od Beograda deli nepunih 300 km, a kao da smo jedni od drugih udaljeni svetlosnim godinama, “novopazarsko privredno čudo” se raspršilo kao mehur od sapunice, stalno se povećava broj nezaposlenih, a mladi u sve većem broju žele da zauvek odu odavde… U takvoj situaciji lako se manipuliše nagomilanim nezadovoljstvom ljudi, lako se koriste osetljiva nacionalna pitanja u cilju sejanja mržnje i šovinizma, odveć brzo i olako se tuđa muka koristi u svrhu postizanja najnižih ličnih ciljeva i bogaćenja.

Općenito, kakvo je danas stanje sa manjinama u Srbiji?

Daleko od toga da su svi standardi kada su manjine u pitanju dostignuti u Srbiji, ali ne smemo biti nefer i reći da se na tom planu baš ništa nije uradilo. Moja glavna zamerka upućena na račun države Srbije jeste da se manjinska pitanja i danas, pre svega, tretiraju kao politička pitanja i da se prepuštaju isključivo političkim partijama nacionalnih manjina. Nacionalni saveti su jedan od mehanizama da se ta tema depolitizuje u teoriji, dok se u praksi pokazala kao dodatni mehanizam kontrole, opet preko političkih parija. Kada su Bošnjaci u pitanju, država, tačnije Ministarstvo za ljudska i manjinska prava je prilikom izbora za Bošnjački nacionalni savet napravilo nekoliko kardinalnih grešaka, što je dodatno dalo argumente Muameru Zukorliću da tvrdi kako država Srbija ne poštuje prava Bošnjaka. Mislim da je neophodno da srbijanske vlasti pokrenu iskreniji i sadržajniji dijalog sa predstavnicima manjina, da čuju njihove autentične potrebe i učine sve da vrednosti tradicije i kulture manjinskih naroda najhitnije nađu mesta u zvaničnim školskim kurikulumima.

Možete li povući paralelu između života u Sandžaku danas i onog s početka 90-ih godina? Šta se promijenilo u ovih turbulentnih 20 godina?

Na žalost, malo toga se promenilo, mi i dalje imamo prisutan govor mržnje, s tim što ga ne čujemo od strane državnih medija i institucija, nego od “svojih”. Naravno, ono što je vidljivo jeste da smo neuporedivo siromašniji nego s početka devedesetih, da smo zaglavljeni u jednoj vrsti užasne beznadežnosti i fatalnosti, da smo poniženi, ojađeni, očajni i sami…

U nekim bh. medijima su se pojavile špekulacije da ste prije rata živjeli u Sarajevu, navodno ste studirali ahrhitekturu, te da ste kada je rat počeo otišli odavde. Da li je to tačno?

Ne, studirala sam u Beogradu, arhitekturu i istoriju umetnosti, ali su mi u Sarajevu studirali mnogi prijatelji, pa sam relativno često dolazila u Šeher. Mada nisam živela u Sarajevu, on je jedan od gradova koji je zauvek obeležio moj život, kao uostalom i živote mnogih Jugoslovena! Sarajevo je za ljude moje generacije bilo paradigma za bratstvo i jedinstvo (i ovde mislim na najbolje vrednosti koju je ta rečenica nosila), pojam za dobro i opušteno društvo, za raju, za veliko, toplo srce Bosne, ali i domovine koju smo neoprostivo krvavo i mučki ubili.

Kako danas gledate na rat u Bosni i Hercegovini, a kako na ono što je od nje nastalo kao posljedica četverogodišnjeg krvoprolića?

Bez obzira što je prošlo petnaest godina od rata u BiH, ne mogu sabrano da govorim o tom periodu. Znam da je neumesno da svoju patnju na bilo koji način poredim sa patnjama onih koji su živeli te užasne godine, ali raspad Jugoslavije, posebno rat u BiH će zauvek ostati moja najveća i najdublja rana. Ni posle ovoliko godina nisam uspela da naučim kako da se nosim s time, a još mi je bolnije da danas vidim ovakvu Bosnu koja je, po mom mišljenju, jedna raspolućena i obeznađena zemlja i koja teško da još dugo vremena može pronaći svoj put. Dopustite mi da, možda, celu sitaciju sagledavam previše emotivno i da mi to krivi realnu sliku, ali ja tom utisku ne mogu da se otmem. Jako teško mi je da govorim o svemu kroz šta ste prošli i na neki način mi je veoma mučno da govorim o izazovima kroz koje sada prolazite, ali se nadam da ćete me razumeti. Ja sam osoba koja traži rešenja za probleme i koja se ne predaje tako lako, ali u slučaju BiH osećam određenu izgubljenost i bespomoćnost, ne umem da sagledam ni približne mogućnosti za izlazak iz krize i valjda me to dodatano frustrira.

(DEPO PORTAL)