Foto: Dr. Dragan Bačić

Razgovarao: Amitz Dulniker

Shvatio sam da je najveći problem u ovoj nesreći, pored neodgovornog vlasnika, bilo i to što niko od okupljenih ljudi nije znao kako da reaguje nego su vikali i šutirali psa, što nikako ne može uroditi plodom u ovakvoj situaciji. Meni ne bi bio problem da oslobodim dečaka u roku od nekoliko sekundi, jer imam pse i znam kako se sa njima postupa u kojoj prilici, ali ovi ljudi nikad nigde nisu imali priliku da nauče kako da se ponašaju i šta da rade u ovakvoj situaciji.
Tako me je cela ova priča me potakla na to da pokušam bar na internetu da nađem uputstvo kako reagovati u takvim situacijama, kada već niko u državi ne radi edukaciju po tom pitanju, recimo bar u osnovnim školama na času biologije ili nečeg sličnog, i jasno, ni moje guglanje nije urodilo plodom. Nigde, čak ni na internetu ne možete naći ni najobičnije smernice kako se ponašati u toj i sličnim (ne)prilikama.

S obzirom da godinama imam pse, da su to uglavnom vučjaci koji nisu nimalo bezopasni, da sam i sam nekoliko puta bio u situaciji da moram razdvajati pse koji su u bili u međusobnoj tuči, da sam Oso, jednu od svojih kuja našao tako što sam je bukvalno izvadio iz čeljusti čopora koji je imao nameru da je rastrgne, te da se ne plašim takvih situacija, zapravo lakše se snalazim u njima nego u prosečnom stampedu na nekoj rasprodaji u Ušću, odlučio sam da napišem tekst o tome.

Seo, napisao par reči, a onda shvatio da bi bilo mnogo bolje da konsultujem nekog ko je stvarno stručan u tome. Kad su takve stvari u pitanju, bar kod mene dilema ne postoji, zapravo kada je bilo šta vezano za životinje u pitanju ne postoji dilema koga pozvati – profesora doktora veterine Dragana Bacića.
Bilo kog studenta veterine u Beogradu da pitate koji mu je najomiljeniji profesor na fakultetu kao iz topa će reći „profesor Bacić“.  Dragan je jedan od onih ljudi zbog kojih uveče kad ostanete sami sa sobom prosto se pitate da li ipak možete učiniti još nešto i postati još bolji čovek.
U svojoj priči o psu koji mi je promenio život, nikad nisam pomenuo da je tokom tih svojih poslednjih godinu i po dana života koje je Tea provela sa mnom, njeno celokupno lečenje palo na teret doktora Bacića jer ja nisam imao dovoljno novca da ga priuštim.
On je bio oduševljen činjenicom da sam ostao u Srbiji bez posla i novca, umesto da odem u Minhen samo da bih čuvao tog bolesnog psa kojeg sam našao na ulici, no to je već neka druga priča.

Elem, pozvao sam Dragana i rekao mu da želim da napišem par saveta šta raditi u situaciji poput one prksinoćne na Vidikovcu, a on je jasno, odgovorio da nećemo to telefonom, nego da svratim do njega u ambulantu predveče na kafu pa da se ispričamo. I tako je i bilo, večeras taman pre nego smo otišli do grada Milica i ja smo svratili do Bacićeve ambulante Linea Alba na Vračaru.
Preneću vam ceo razgovor onako kako je tekao:

-          Znaš za ono što se sinoć dogodilo na Vidikovcu?

-          Znam, pročitao sam. Pas je držao tinejdžera u zubima deset minuta dok su ljudi okolo stajali nemoćni i nisu znali šta da urade.

-          Pokušao sam da nađem bilo gde bilo kakvo uputstvo o tome kako se ponašati u toj situaciji i naravno toga nigde nema, nije ni čudo što je gomila ljudi stajala u i nemoćno gledala kako pas drži tinejdžer u zubima?

-          Pazi, prvo iz onog medijskog izveštaja koji sam video zaključio sam da je taj pas dresiran, i to onom najgorom dresurom „Napad-odbrana“.

-          Kako to misliš najgorom dresurom?

-          Kod nas ljudi ne znaju na kakvu dresuru da daju psa, nego se svi nešto lože da su opasni i onda psa nauče kako da napada kao da je u ratu. Uče ga i razdražuju da skače na podlakticu, a ne znaju da tako dresiranom psu u svakom trenutku može da kvrcne nešto u glavi i da sam sebi zada komandu za napad. Dresura nije za zezanje, jer tako dresiran pas može da skoči na ruku, ali može i za vrat. Lično bih zabranio takve dresure izuzev za službene pse. Ne treba ti to ako držiš kućnog ljubimca, on i bez toga zna da te brani, ako već dođe do toga.

-          Šta je najbolje uraditi u takvoj situaciji? Mislim, kako pomoći nekome koga je pas napao i drži ga u čeljustima?

-          Pazi, u takvim situacijama pas skoro obavezno ima grč vilice, tako da tu imaš samo tri stvari koje možeš da uradiš, ako je pas mužjak uvrneš mu testise, ili ga stegneš za grkljan, ako je ženka možeš samo da je stegneš je za grkljan, mada, takve zahvate je ipak najbolje da radi jak muškarac, jer ni to nije bezazleno, a u principu najbezopasnije i prilično efikasno ti je da ga poliješ nekom tečnošću po njušci, vodom, alkoholom ili nečim sličnim. To je i uradila ova doktorka Hitne pomoći što je spasila dečaka. Nikako ne zavlačiti ruku u čeljusti ili ispred njih.

-          Da je to bilo ko znao od okupljenih ljudi, dečak bi prošao sa manjim povredama?

-          Svakako. Uz samo malo obavezne edukacije broj ovakvih nesreća bi bio smanjen drastično, jer nije problem u snazi, već u znanju kako ovakve situacije sprečiti ili rešiti. Bilo ko je mogao tog rotvajlera politi vodom, pivom, bilo čime i ovakvih povreda ne bi bilo. Samo niko to nije imao gde da čuje i da nauči.

-          I ko je tu kriv, pas, vlasnik, društvo koje ima milion saobraćajnih propisa, ali niko ne zna kako sa ponašati sa životinjama u gradu?

-          Znaš kako, tu je taj pas najmanje kriv, u ovom slučaju kriv je njegov gazda, ja bih uveo za svakog vlasnika opasnijeg psa obavezan psihološki test, da se vidi da li je čovek sposoban da se nosi sa tom odgovornošću. Imaš klince koji se lože na to da budu opasni, narkomani, narkodileri, ne možeš takvom čoveku dozvoliti da ima „ujedljivog psa“, imaš ozbiljne ljude koji jednostavno vole, šta znam, na primer pitove. Ljudi ne znaju, ali pit je čovekoljubiv pas, svaki napad on radi da bi zaštitio svog čoveka. Jako je važno da se napravi razlika između ogormne većine odgovornih vlasnika pasa, i neodogovorne manjine koja svojim ponašanjem ide na ruku mrziteljima životinja. I jako je važno da se počne sa tom osnovnom edukacijom o životinjama sa kojima živimo kroz obrazovni sistem. To je dobro za sve, i ljudi i životinje.

-          Kad kažeš opasnijeg, misliš na ove „opasne rase“ po novom zakonu?

-          Ma daj, to su gluposti, po tome su pitbulovi i stafordi opasni psi, a rotvajleri i šarplaninici nisu? Meni je veći problem da radim sa šarplanincem, nego sa stafordom. To sa taksom za opasne pse je potpuna glupost, pa ti imaš vučjake i znaš da oni nisu ništa manje opasni od pitbula, a i sam znaš da je za mene vučjak najbolja životinja na svetu, ali njegov karakter na kraju uvek zavisi od vlasnika. Da li je pas ujedljiv ili ne, ne zavisi od vrste, nego od gazde. Na kraju krajeva procentualno najviše ljudi na svetu je ujeo koker španijel.

-           Stvarno?

-          Bez sve šale, mali je i sladak većini ljudi, ali je jako prgave naravi.

-          Šta raditi ako te ujede pas?

-          Prvo, isprati ranu čistom vodom, eventualno jodom, nikako alkoholom. Prijaviti se na infektivnu kliniku, tamo se dobija tetanus i u skladu sa time gde se napad dogodio eventualno i vakcina protiv besnila. Ako je pas vlasnički i vakcinisan, onda nema potrebe za vakcinom protiv besnila.

-          Šta se događa sa psom koji je ujeo čoveka?

-          On ide na opservaciju koja traje 15 dana. Toliko traje inkubacija virusa besnila, što znači da pas može biti zaražen, a da se prvi vidljivi simptomi pojave tek za 10 dana. U selima ljudi umeju iz besa da ubiju psa, to je užasno glupo, jer tako stavljaju svoj život u opasnost, jer ako je pas ubijen, bio je zaražen, a nije imao vidljive simptome zbog perioda inkubacije čovek može dobiti besnilo. Posle opservacije, pas se vakciniše i vraća gazdi, ili na ulicu, ako je lutalica u pitanju.

-          Šta raditi u situaciji kada te napadne čopor lutalica?

-          U principu lutalice samo žele da te oteraju sa svoje teritorije. Znam da to ljudi ne razumeju, i da imaju gomilu nekih priča kojima dokazuju kako lutalice žive da bi ujedale prolaznike, ali to nije tako, nije jer njihova psihologija nije takva, u suštini najvažnije je ostati pribran, ne plašiti se i ne paničiti, zatim se zaustaviti, pokazati ruke i otvorene šake, pokazati im da nemaš kamen ili motku u ruci, znači pokazati im da si bezopasan i lagano nastaviti dalje hodom. Znam da ljudi to ne razumeju, ali ja u takvim situacijama čučnem, raširim ruke, otvorim dlanove i pokažem im da im neću ništa. Oni se približe, laju, njuškaju i odu.

-          Šta raditi u slučaju kad se pobiju dva opasna psa, ili kada opasan pas napadne manjeg i bezopasnijeg?

-          Isto što i u slučaju sa napadom na čoveka, mada u tim situacijama dobro je da gazde uhvate, svako svog psa za zadnje noge i podigne ih. Oni se u takvoj situaciji momentalno razdvajaju.

-          Mislim da je ovo savetovanje korisno, možda bismo mogli s vremena na vreme na Amitzu da objavimo još poneku važnu stvar po pitanju kućnih ljubimaca.

-          Naravno, to je dobra ideja, svest o kućnim ljubimcima kod nas je na jako niskom nivou, siguran sam da će i posle ove priče da se pojave ljudi koji mrze životinje da objasne kako je ovaj slučaj na Vidikovcu dokaz da sve to treba pobiti, a ne razumeju da su životinje u gradu samo odraz odnosa ljudi prema njima. Nahranite psa lutalicu u svojoj ulici, i nikad vas neće napasti, čak će vam se više radovati kad vas vidi nego svi vaši ukućani. Naše životinje u gradu su duša našeg grada. Kad to ljudi budu počeli da shvataju sve će biti drugačije.

Amitzdulniker/DEPO PORTAL - BLIN/a.k.