Razgovarala: Elma MURIĆ

Goran Marković, proslavljeni srbijanski reditelj i autor kultnih jugoslovenskih filmova, kao što su 'Variola Vera', 'Specijalno vaspitanje', 'Nacionalna klasa' i 'Sabirni centar', ovih dana završava pripreme za snimanje novog igranog filma 'Falsifikator' čija se radnja dijelom veže za bh. prostore, te će se uglavnom i snimati u BiH. Na ovom projektu reditelj je okupio probranu ekipu glumaca iz svih bivših republika nekadašnje Jugoslavije, a u medijima se pisalo i da će jednu od naslovnih uloga u filmu igrati naš poznati glumac Emir Hadžihafizbegović.

Slavnog reditelja pronašli smo upravo u momentu kad se pripreme za film uveliko privode kraju, no ipak je pristao da nam otkrije nekoliko detalja o snimanju. U blic intervjuu za DEPO PORTAL Marković govori o produkciji i radnji filma, novim i starim vremenima, bivšoj Jugoslaviji, mladim rediteljima, ali i o opštoj društveno-političkoj situaciji i životu u regionu i Srbiji...

Gospodine Marković, budući da je Vaš novi film 'Falsifikator' direktni povod našeg razgovora, možete li nam reći kako teku pripreme za snimanje igranog filma kojeg radite po istoimenoj pozorišnoj uspješnici? Iako se o predstavi mnogo zna, o detaljima filma, lokaciji snimanja i glumačkoj postavi malo se pisalo. Posebno nas interesuje kome ste povjerili uloge u filmu i kako ste birali glumce?

Osim Tihomira Stanića, koji je i producent filma, niko iz predstave neće igrati svoje uloge. S obzirom da se priča odvija i u BiH bio sam u prilici da angažujem sve glumce iz bivše Jugoslavije, da napravim 'internacionalnu' postavu. Biće tu glumaca iz Srbije, BiH, dakako, zatim iz Slovenije, Hrvatske, Crne Gore i Makedonije. Neko će pomisliti da sam jugonostalgičar. Jesam, naravno, ali ovo je ipak izbor najboljih.

Film je ekranizacija pozorišnog komada 'Falsifikator' koji je nastao po narudžbini Gete instituta. Naime, povodom dvadesetogodišnjice pada Berlinskog zida, na temu PADA (bilo kakvog) ovaj institut je naručio po jedan tekst u svim evropskim zemljama. Moj je pozorišni tekst predstavljao Srbiju i ušao je u izbor od šest predstava koje su izvedene u njemačkom gradu Drezdenu.

Ko je ustvari taj naslovni junak, 'falsifikator', i kako se njegov lik prepliće s padom Berlinskog zida i 'početkom kraja' Jugoslavije?

U priči, koja počinje 1968. godine, pratim lični pad jednog falsifikatora, dobročinitelja i idealiste, koji koincidira sa početkom (ras)pada Jugoslavije. Glavni junak je poslednji koji veruje u tu zemlju. Na kraju filma taj junak shvata svoju zabludu ali ćemo i mi shvatiti kako živimo u mnoštvu zabluda, to jest u falsifikovanoj stvarnosti.

Vi ste se za vrijeme Miloševićeve Jugoslavije u svojim dokumentarcima dosta bavili društveno-političkim temama te tako bili angažovani u borbi protiv sistema. Kakve probleme je Srbija imala tad, a kakve ima danas?

Malo šta se menja. Zanimljivo je da u vremenu pakleno brzih promena u komunikacijama, na primer, postoje ljudi koji tvrdokorno žive u prošlim vekovima.

Koliko se općenito, pored onih na kulturu i umjetnost, posljedice raspada Jugoslavije i Miloševićeve politike i danas osjećaju u Srbiji?

Osećaju se stalno i, rekao bih, sve više. Nikako da izađemo iz začaranog kruga. Jako mnogo mladih, pametnih ljudi je pobeglo iz Srbije. Novi mladi ljudi nemaju šanse da dobiju posao, kupe stan, zasnuju porodicu. Ako se nešto ne promeni, otići će i oni. Ostaće samo stari i oni koji ne mogu, iz ovog ili onog razloga, da odu.

O Goranu Markoviću - Rođen 1946. godine u Beogradu - Roditelji Gorana Markovića su slavni glumački par Olivera i Rade Marković - Režirao je preko 50 dokumentarnih fimova, te 11 igranih ( Specijalno vaspitanje (1977), Nacionalna klasa (1979), Majstori, majstori (1980), Variola Vera (1982), Tajvanska kanasta (1985), Već viđeno (1987), Sabirni centar (1989), Tito i ja (1992), Urnebesna tragedija (1995), Srbija, godine nulte (2001), Turneja (2008) - Profesor je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i član Evropske filmske Akademije u Briselu - Uz Rajka Grlića, Lordana Zafranovića, Gorana Paskaljevića, Srđana Karanovića, i Emira Kusturicu, Marković je dio zlatne generacije praških studenata koji su jugoslovenski film uzdigli do samog vrha evropske i svjetske kinematografije

Prije nekoliko godina ste izjavili da su junaci vaših starijih filmova boravili u 'jednom mnogo naivnijem vremenu od ovoga', te da nikad ne bi preživjeli surovost tranzicije u Srbiji'. Kakvi su onda Vaši današnji junaci?

Glavni junak u „Falsifikatoru“ je čovek koji slepo veruje u Jugoslaviju, Tita i ljudsku dobrotu. Njegov pad će biti tragikomičan. Ne samo da nikome neće pomoći nego će njegovi napori i dobročinstva stvarati samo probleme njegovim „klijentima“.

Posmatrajući Vaš filmski opus nailazimo na zaista kultne naslove jugoslovenskog i srbijanskog filma...Variola vera, Nacionalna klasa, Sabirni centar, Urnebesna tragedija... Koji od njih zauzima posebno mjesto?

Najviše se sećam teških snimanja. Najteži film u mojoj karijeri je bio 'Variola vera'. Mnogo mi je trebalo da saznam šta se, zapravo, dogodilo tokom prave epidemije te tropske bolesti. Kada sam to najzad saznao još nekoliko godina mi je trebalo da pronađem novac za taj film. Snimio sam ga u 'zverskim' uslovima deset godina nakon prave epidemije, 1982. godine. Radili smo ga bez novca, preko mere ljudske izdržljivosti, ponekad i po 16 sati na dan. Bilo je jako teško…

Šta mislite o novom valu srbijanskog filma? Snima se dosta kontroverznih filmova, spomenućemo naravno i 'Srpski film'. Da li mladi reditelji svjesno igraju na kartu šokantnosti da bi se istakli u masi ili im jednostavno moderno vrijeme samo nameće svoje kontroverze?

Od kako je kinematografija uplovila u digitalnu fazu, pristup filmu je mnogo demokratičniji nego nekada. Sada možete snimiti film digitalnim foto-aparatom i izmontirati ga na svom laptopu. Veći je problem kako ga prikazati. Da bi došli u bioskope, mnogu su spremni na sve i svašta. Razumem ih. Ali biram šta gledam.

Kako danas na međunarodnoj sceni stoji film sa ovih prostora. Da li je Balkan danas 'in' ili je scena zasićena ovdašnjim temama, naročito pričama o ratovima. Ili čitavu priču moramo gledati kroz prizmu pojedinačnih filmova i autora?

Na kraju ipak ostaju autori. Neko podneblje ili nacionalna škola mogu postati zanimljivi i provocirati interesovanje publike ali ono što traje to su autori. Ljudi idu u bioskope da gledaju filmove za koje veruju da će ih uzbuditi, a ne da gledaju nacionalne škole.

Prošle godine izgubili ste oca, a ove godine i majku, poznate glumce Radeta i Oliveru Marković. Kad pogledate unazad, koliko su oni uticali na vaš uspjeh i općenito na ljubav i posvećenost ka pozorištu, filmu, glumi?

Uticali su, kako nisu. Možda to sada bolje vidim i osećam nego ranije.

Da li pored ovog, radite na još nekim projektima. Pripremate li možda neku novu predstavu, novi film?

Priremam za pozorište jedan novi komad. Biće to prilično iznenađenje. Ne samo za Beograd nego i za vas u Sarajevu.

(DEPO PORTAL)