Nagradu „Pavle Vuisić“ za izuzetan doprinos glumi i dosadašnjoj karijeri odavno nije dobio glumac sličniji slavnom Vuisiću. I Zemunac i Kolašinac, Gorski car, Mula Jusuf, Tesla i Gavrilo, Božović je i dijete pozorišta i kafane, disident, kritičar, prerušivač, veliki nježan dječak... Još čeka kraj dokumentarca o sebi...

- U Nišu govore da sada više nema nikoga da primi nagradu „Pavle Vuisić“ poslije vas.

Božović: To je preoštar sud. Svi dobitnici ove nagrade teže da dostignu vrhove koje je Pavle Vuisić postavio. To je kao vera u Boga...

- Slabo pamtite godine kada ste nagrađivani, ali uloge dobro pamtite.

Božović: Uopšte se ne sećam godina, uloge pamtim po drugim stvarima. Znam da sam seriju „Više od igre“ snimao 1975. godine, jer mi se tada rodio sin.

- Bilježili ste filmske uspjehe, ali ste se i vraćali pozorištu.

Božović: Napuštao sam pozorište, odlazio, stalno mu se vraćao. Pozorište je kao crkva. Možete da izgubite roditelje, prijatelje, ali uvek možete da se vratite pozorištu. Ono se ne ljuti, ne prebacuje, jedino vi osećate promene u sebi. Nekada se vraćate s radošću, nekad sa osećanjem krivice. Pozorište je kao roditeljska kuća koja uvek prašta.

- Koliko vas je koštalo to što niste znali da ćutite?

Božović: Sloboda se plaća, kao i svako zadovoljstvo. Ne mora EU i NVO da mi propisuje da li i kako treba da volim svoje dete, ili kako da držim mačku. Ta pravila određuje ona zemlja, otkrivena 1492. kada je zadnja srpska stopa potpala pod tursko carstvo. O čemu pričamo? Dođe Klinton u Crnu Goru i zahvali se Makedoncima, a onda dođu svi ovi politički magarci na večeru s njim i ne kažu mu „gde si došao slone, ovo je Crna Gora, jesi li ti normalan?“

O VINJAKU

Božović: Vi novinari pišete i kada neko ništa ne kaže, pa sam tako i ja imao nekoliko izmišljenih intervjua. U jednom je napravljena čak kardinalna greška, pisalo je da sam se vratio staroj ljubavi - vinjaku. A ja u životu nisam vinjak popio!

Posle nije bilo taksiste koji me nije pogledao i rekao: A, vinjak?

(Večernje novosti, Blin/đk)