Na našem spisku za odgovore na prethodna pitanja našli su se članovi bendova koji gaje tvrđi zvuk, među kojima su 'Tanker', 'Recall', 'Heaven Rain' i 'As I Fall'. Svi su saglasni da scena u pravom smislu riječi u Banjaluci ne postoji, ali da se nešto dešava i stvara, jer je grad na Vrbasu imao talentovane muzičare, kojih i danas ima na pretek. No, da li je to dovoljno kako bi se scena razvijala i postajala prepoznatljiva izvan svog dvorišta? Šta nedostaje banjalučkim muzičarima kako bi se stvorili osnovni uslovi za profesionalan rad? Kreativnost, energija, izdavačke kuće, klubovi, festivali, oprema, vježbaonice ili nešto potpuno drugo?

Saša Rogić, gitarista benda 'Tanker'

Ništa spektakularno u odnosu na prijašnje godine se nije desilo na sceni, velikih promjena nema. Imate nekoliko autorskih bendova koji uspijevaju da opstanu, snimaju i rade koncerte u regionu. Dobrih muzičara u Banjaluci uvijek je bilo. Nažalost, ne bave se svi autorskim radom, već energiju troše na sviranje obrada koje svi zaborave poslije jutarnjeg mamurluka. Ne mogu sada sve bendove koji su dobri da nabrajam, ali to su 'Sopot', 'Heaven Rain', 'Aurora', 'Spidfrik', 'Neuro', 'Monument', kažu i da je moj 'Tanker' dobar.

Svaka muzička scena je lanac više faktora. Muzičar, mediji štampani, TV i radio, klubovi, studiji, izdavači. Sve ovo većinom postoji u Banjaluci, ali nije ukomponovano. Svako radi za sebe, to nije normalno. Srećom tu je Demofest koji zadnjih godinu i po spašava stvar, ali ne može ni DF da iznese sve sam na svojim leđima. Ako publika ne dođe, džaba nam i klub i bend. Ali ja sam strpljiv i optimista. Ima nas još.

Upoznat sam sa scenom od ranije jako dobro. I sam sam na banjalučkoj sceni od 1993. godine sa kraćim pauzama. Znam u glavu svakoga ko se bavio ili ko se bavi autorskim radom od tada pa na ovamo. Uglavnom ista ekipa koja je svirala devedesetih svira i danas. Neki su dobri muzičari, nažalost, odustali, ali život nije isti za sve. Neki dobri momci, nažalost, više i nisu među nama.

Svakodnevno radim na unapređenju scene, kako kroz moj bend, tako se trudim i da pozitivno utičem na sve one koji mogu da doprinesu. Nema odustajanja.

ATA karnet je toliko banalna stvar, toliko jednostavan sporazum. Nažalost, naši političari nisu u stanju da se dogovore oko mnogo ozbiljnijih stvari presudnih za svakodnevni život. Zato neću da mnogo kukam u vezi sa tim. Rećiću samo iz svog ugla. Zbog ATA karneta svaki put kada idem da nastupam u Srbiju ili Hrvatsku, osjećam se kao Meksikanac koji treba da ne znam ni ja šta prošverca preko američke granice. Stres je prisutan svaki put. Nije se jednom desilo da carinici vrate bend sa granice i da dogovorena svirka propadne, obostrano, i one koji ulaze u BiH i one koji izlaze iz BiH. Kada se to desi, to je kao da je propala jedna ambasadorska posjeta koja treba da urodi dogovorom dvije zemlje. U ovim slučajevima radi se o kulturi. Svirka završi za sat - dva, a onda počinje priča i razmjena mišljenja. Kao svako poslovno putovanje, vidiš, snimiš, upoređuješ.. Napreduješ! Ne znam šta treba tačno da se uradi po tom pitanju, ali znam samo da nismo toliko zaostali za Hrvatskom koja to ima regulisano još od 1996. godine.

Ognjen Popović, basista benda 'Recall'

Sada je scena mnogo bolja nego što je bila krajem devedesetih i početkom novog milenijuma, ima više bendova, mnogo žanrova, ali nažalost, fali dosta orginalnosti i iskrenosti u svemu tome.
Ima kvalitetnih bendova. To su 'Tanker', 'Monument', 'As I Fall'. To je što se tiče metalaca, a ima dosta dobrih bendova drugih pravaca, ali nisam baš upućen, na primjer, tu su Grof Đuraz, 'Sopot', 'Neuro', 'Aurora' i neki stariji bendovi kao 'Balkan ekspres' i drugi.

Prije je falilo para za opremu i za slušanje muzike. Nekad smo svirali na starim 'Čajavčevim' pojačalima i premotavali audio kasete, a sada svaki klinac koji svira ima novog 'Marshalla' i 'Ibaneza', što smo mi nekada sanjali,  ali fali i kreativnosti i originalnosti. Sve je to odraz vremena u kojem živimo, nekad su se djeca igrali 'fuce iza zgrade', a sad su zakovani za računare.
Poprilično sam upoznat sa banjalučkom scenom od ranije. Proveo sam u KSET-u godine svoje mladosti i slušao sve bendove koji su dolazili i gasili se, ali
i učestvovao u nekim i u toj priči zajedno sa ostalima pravio sliku poslijeratne anderground banjalučke scene.

Ovo je teško pitanje kako vidim scenu u narednih pet ili 10 godina u Banjaluci. Može biti bolja, ali 'fejk', a može se desiti da dođe do nekog novog vala, a možda život u ovoj državi postane toliko nepodnošljiv da se svi muzičari odluče da rade nešto drugo, što je dobrim dijelom već prisutno.
Što se tiče ATA karneta, sa tim sam otprilike upoznat. I ovo je Bosna i Hercegovina. Ovdje je sve mimo svijeta i nema tu šta da se priča. Mislim, kad bi naša država imala neku proviziju od toga, brzo bismo bili potpisnici, ali otprilike bi odgovor bio 'to da oni muzikanti mogu prevuć' 'armonike', onda se nema šta reći. Sve to utiče na stvaranje i jačanje scene koja se gradi, ali bolje da oni sebi mogu 'dovuć' golfa iz Sent Galena', nego da mladi ljudi ukrašavaju sliku grada i države kroz muziku, sport...

Nebojša Lakić, bubnjar benda 'Heaven Rain'

Scena je trenutno srednja žalost kao i uvijek. Nažalost, i pored evidentnog kvaliteta kod pojedinih bendova, previše je otežavajućih okolnosti da bi se uspjelo napraviti nešto konkretnije. Dobar dio lokalnih sastava još uvijek ne shvata da se na sopstvenoj promociji mora raditi mnogo više, da snimci moraju da zvuče mnogo bolje, da bend mora imati profesionalne promo slike i isti takav veb sajt. Tu je, naravno, i taj konstantni problem sa mjestima za svirku, a sve slabije interesovanje lokalne publike je tek posebna tema za obrađivanje.

Kvalitetnih bendova ima, doduše malo, ali nekoliko njih zaista posjeduje sav potreban potencijal za konkretniji proboj na regionalnu, pa čak i evropsku muzičku scenu. Lično poštujem rad grupa 'Sopot', 'Catrin Noise', 'Tanker' i 'Monument'. Ima ih još nekoliko, ali nabrojani su potpuno definisani sa stilom svirke, kvalitetom ideja, izvedbom, imidžom...

Pretpostavljam da je jedan od glavnih problema nedostatak morala i upornosti da se zamišljene ideje kvalitetno prezentuju domaćoj i regionalnoj publici, da se do kraja i bezuslovno stane iza sopstvenog rada. Malo koji bend je to uradio kako treba. Dosta njih smatra da je snimanjem demo CD-a posao završen, a on tada u stvari tek počinje. Kontakti sa drugim bendovima iz regiona, izdavačkim kućama, medijima, takođe su počesto nepoznanica za banjalučke muzičare. Koliko god bavljenje muzikom većini bilo hobi, ozbiljniji pristup malo ko je primjenio, pa stoga i imamo situaciju da se za dobar dio banjalučkih bendova ne zna izvan banjalučke regije.

Poprilično sam upoznat sa banjalučkom scenom od ranije. Nažalost, nije tu bilo mnogo toga da bi se nešto moglo preskočiti, što je zaista teško objasniti, znajući da gradovi u regionu koji su približne veličine Banjaluke, pa čak i mnogo manji, imaju bar jedan-dva benda koja su izbacila kvalitetan studijski materijal koji će se slušati i danas, ali i u godinama ispred nas. Bilo je dobrih pokušaja, ali u većini segmenata, ostali su nedorečeni.

Banjalučka scena mora da se posmatra u širem kontekstu. Generalno, vrijeme u kojem živimo nije baš najsrećnije za muzičare koji bi da se bave autorskim radom u bilo kojem dijelu planete. Previše je bendova, a publike sve manje. CD-ove više niko ne kupuje, izdavačke kuće se gase, tiraži su sve manji. Mlađe generacije sve manje pokazuju interes za ikakve ozbiljnije poduhvate, što smatram žalosnom činjenicom, jer u današnje vrijeme više nije problem kupiti instrumente i snimiti materijal koji će dobro zvučati i u kućnim uslovima. Kad je riječ o Banjaluci, ne vidim požrtvovanost, tinejdžere prepune energije koji vježbaju svoje instrumente 10 sati dnevno, ne čujem dobru pjesmu, a rijetko kad vidim i dobar koncert. Naravno, nada umire posljednja, pa se nadajmo da će se pojaviti neki novi klinci koji će iskoristiti prednosti bezviznog režima, i uhvatiti se u koštac sa muzičkom industrijom i pravilima koja tu vladaju na pravi način.

Dario Glavonjić, vokal benda 'As I Fall'

Ne možemo sa sigurnošću ni reći da Banjaluka ima 'scenu'. Postoje naravno bendovi koji 'rade' i neki ostali koji pokušavaju, da se tako izrazim, ali da postoji scena, do toga treba još mnogo da bi se stvorila.

Kvalitetnih bendova u svakom slučaju ima, počevši od 'Tankera' koji je stekao sasvim zavidnu reputaciju u regionu, 'As I Falla' koji je osvojio 44. Zaječarsku gitarijadu i samim tim stekao takođe status jednog od bendova koji rade aktivno. Pomenuo bih bendove 'Aurora', 'Post Scriptum', 'Recall', 'HerMess', 'Spidfrik' i još mnoge koji stvarno aktivno rade i što je najvažnije kvalitetno rade. Banjaluka definitivno ima potencijala, samo nema ono najvažnije, a to je podrška uprave grada, organizacija, firmi… Bendova definitivno ima, i to bendova koji aktivno rade i kvalitetno rade.

Najveći problem za muzičare u BiH je ATA karnet koji još uvijek nije usvojen u BiH. Zašto? Nemam pojma i trudim se ovih dana da saznam koji je razlog. Dobili smo bezvizni režim, imamo priliku da putujemo u Evropsku uniju, da sviramo i sada ne možemo da iznesemo svoju opremu. Apsurd! Mi imamo petnaestak mjesta po Evropi gdje bismo mogli da sviramo, ali besmisleno je raditi turneje kad ne možemo da ponesemo svoja pojačala i bubnjeve. Mislim da je već sve dovoljno  jasno o BIH i 'sceni' koje nema i podršci koje nema. Bez ikakvog razloga onemogućuju mladim i ambicioznim ljudima da napreduju i da šire svoj rad dalje. Zašto? Vjerovatno jer im nije u ličnom interesu. Da imaju nešto od nas što mi idemo po Evropi vjerovatno bi ATA karnet davno bio usvojen, isto tako da oni stvarno obavljaju funkcije na koje su postavljeni zato što to obavljaju, bilo bi im u interesu da promovišemo državu samim svojim radom po Evropi.

Upoznat sam sa banjalučkom scenom od ranije otprilike onoliko koliko sam bio u mogućnosti da budem upućen. Iznimno poštujem i znam za rad malo starijih banjalučkih bendova kao sto su 'Revolt' i 'Recall', od kojih 'Recall' i danas radi, što je za svaku pohvalu. Takođe znam za uspjehe 'Basdansa', a isto tako znam da je 'Dinar' pobijedio na Zaječarskoj gitarijadi 1984. godine. Moram isto da pomenem uspjehe i rad 'Sopota' koji jako cijenim i poštujem. To je bend koji je i svirao širom Evrope i danas radi maksimalno na promociji i novim pjesmama, što je za svaku pohvalu.
Iskreno ne znam kako da odgovorim na pitanje o sceni kroz nekoliko godina. Ako se ovim tempom bendovi nastave truditi da promovišu svoj rad i ako nastave uopšte raditi možda jednog dana i dobijemo scenu.

(BLIN, S. VUKMIR)