Prošlogodišnji Ilićev susret sa sarajevskom publikom/ Foto: Arhiv DEPO PORTALA

Razgovarao: Edin BARIMAC

Miroslav Ilić, veteran dobre stare narodne pjesme i "Slavuj iz Mrčajevaca", kako ga često iz milja zovu,  sarajevskoj publici poklonit će 19. februara, tvrdi, spektakl obojen pravim narodnim melosom. Kaže i da uz goste, koje nije želio imenovati kako bi ostali iznenađenje, koncertu neće nedostajati atrakcije.

Ljubitelj autentičnog folka i jedna od najvećih zvijezda yu-estrade, karijeru je započeo još davne 1972. godine, singlom "Voleo sam devojku iz grada". Od tada je iza sebe ostavio više od 20 izdatih albuma.

Jedini je pjevač kojem je stručni žiri "Ilidžanskog festivala" 1973. godine dodijelio nagradu, a da se laureat nije pojavio na sceni i prethodno izveo pjesmu.

Veliku popularnost postigao je LP pločom "Sreli smo se, bilo je to davno", nakon čega su uslijedili brojni hitovi među kojima su najpoznatiji: "Joj Rado, joj Radmila", "Najlepša si kad se smeješ", "Tako mi nedostaješ", "Šumadija", "Pozdravi je pozdravi", "Jesen sedamdeset i neke"... 

U razgovoru za DEPO PORTAL Miroslav Ilić govori o koncertu u Zetri, prisjeća se prošlih, boljih vremena, rata u Sarajevu, otkriva šta misli o svom zetu političaru, Lepoj Breni, Severini, instant zvijezdama, i objašnjava zašto današnju scenu doživljava kao veliki medijski svinjac iznad Balkana.

Nakon više od 20 godina, ne računajući prošlogodinji koncert u Skenderiji,  ponovo ćete biti pred sarajevskom publikom. Kakav je osjećaj - trema ili slatko iščekivanje?

Treme u onom najbukvalnije smislu - nema. Ali tog drugog, tog slatkog iščekivanja, toga ima u ogromnoj količini. Jedva čekam... Pogotovu što me je onaj prošlogodišnji koncert u Skenderiji zajedno sa Šaulićem i Bešlićem, uverio da ja u Sarajevu stvarno imam šta da tražim. Nestrpljiv sam i verujem da će to biti jedno vrlo lepo i emotivno veče.

Svake godine radite koncert za svoj rođendan u Sava centru. Šta ćete ponuditi sarajevskoj publici i koje goste možemo očekivati?

Pošto sam jako dugo 'koncertno aktivan', nikada nisam voleo da unapred objavljujem niti reklamiram svoje goste. Ipak, ako nešto procuri-procuri, ali, u principu, ne volim unapred da najavljujem svoje goste. To treba da bude i ostane iznenađenje.

Sarajevo niste zaboravili ni kada je bilo najteže. Održavali ste veze sa ljudima u BiH i dok je ovdje bjesnio rat i nakon njega. Kako ste se tada osjećali?

Meni je sve to, sinko, mnogo teško palo. Bio sam se, na neki način, povukao potpuno u sebe, i aktivnosti sam bio smanjio na mnogo manju meru. Stvarno mi je to teško palo. U principu, ne volim destrukciju bilo koje vrste. Nasilje, destrukcija, od toga se grozim.

Tih godina ste se kladili da ćete odmah nakon rata održati veliki koncert u Sarajevu...

Da, verovao sam i očekivao da će to biti mnogo pre. Bio sam se kladio, ali izgubio sam opkladu. Boga mi, načekao sam se – i ja i oni koji su voleli moju muziku i moju pesmu.

Kada ste konačno došli, kako je izgledao Vaš susret sa Sarajevom prvi put nakon rata?

Treba li to da kažem, navrle su mi uspomene? Mene vežu, uopšte za onu bivšu zemlju koje više nema, gotovo na svakom koraku uglavnom lepe uspomene i dobre emocije, i onda sve to odjednom navre. I onda iznova budeš ljut što se neko potrudio da to sve pokvari. E, sad, šta je bilo, bilo je, mene niko ništa nije pitao, a ni tebe. Realnost se mora poštovati, ali ja to ne krijem ni pred Bogom, ni pred narodom - meni je danas žao one zemlje koju smo svi imali.

Devedesetih Vas, osim što ste prestali pjevati, nije bilo mnogo ni u medijima, iako su Vas novinari uporno tražili za sagovornika. Zašto?

Već sam rekao da sam se dobrovoljno povukao u defanzivu. Nisu me neke određene okolnosti na to naterale, već sam, jednostavno, osećao potrebu da se povučem. Bilo je aktivnosti koliko je bilo neophodno. Ništa više od toga.

Ipak, u rijetkim javnim izjava koje ste davali, kazali ste „da i Kurta i Murta lupetaju šta im se prohtije“. Šta ste pod tim konkretno mislili?

Tačno! Ni danas se to nije promenilo. Naprotiv, oplodilo se, o-ho-ho... Mislio sam, a i danas mislim, da je medijska scena na Balkanu toliko poražavajuća, da sve to prevazilazi granice, barem moje, minimuma dobrog ukusa i sistema vrednovanja.

Dakle, „medijski svinjac“ o kojem ste tada govorili, prisutan je i danas?!

Tačno tako. Ja sam tada, svojevremeno, u medijskom svinjcu pominjao Srbiju, jer, zapravo, nisam imao predstavu šta se po tom pitanju dešava u okruženju. Međutim, kada se pružila mogućnost da se i u okruženje prošeta, uverio sam se da je i "tamo" isto. Da se medijski svinjac preširio iznad celog Balkana! U takvom prostoru pojedinac nema šta da traži. Pojedinac odavno ne postoji. I bez neke šire društvene akcije, favorizovanja nekih drugih vrednosti, tu se ništa ne može promeniti.

Vratimo se onda Vašim počecima. Smatrate li pjesmu „Voleo sam devojku iz grada“, koju ste snimili davde 1972., svojom ličnom kartom?

Apsolutno. To je moja lična karta.

Godinu dana kasnije, na Festivalu Ilidža '73. dobili ste nagradu stručnog žirija za interpretaciju pjesme „Zora zori, dan se zabijelio“, iako se niste pojavili na Festivalu, a pjesma je puštena sa matrice...

To je kuriozitet koji, ja mislim, nikad pre, niti posle toga, niko nije doživeo. „Zora zori, dan se zabijelio“ je klasična bosanska sevdalinka, prelepa, koju sam ja tada trebao da izvedem. Međutim, iz nekih opravdanih razloga nisam mogao da se pojavim. Ipak, organizatori i svi ljudi koji su bili te godine vezani za održavanje Festivala, smatrali su da je prava gre'ota, a s obzirom da je pesma prelepa, da ne doživi neko priznanje.

Još uvijek ste vrlo energični na svojim koncertima, kao na početku karijere. Do kada planirate da nastupate i „lomite čaše od kristala"?

(Smijeh) Nisam ja magarac sine, a ni ćorav, ni gluv, ni glup. Onog trenutka kad budem video da to više nema smisla, sam ću, i to sa radošću, da okačim rukavice o klin. Zakoni fizike su neumitni. To se mora dogoditi jednom. Nisam ja od onih magaraca koji misle da će živeti večito i večito biti. Ne! Ali, sve dok svojim očima vidim da moji koncerti imaju svrhu, ja ću to raditi. Ne osećam se ni fizički, niti emotivno, amortizovan. Nema razloga.

Interesantno je da ste tokom Vaše karijere ostali vjerni izdavačkoj kući PGP. Zašto?

Da i dan-danas. Iz jednostavnog razloga, ili imaš pesmu koja će da se svidi publici, ili nemaš. Izdavač je tu najmanje važan. Evo, danas na Balkanu imamo nekoliko jakih izdavača, ali mogu oni svakodnevno da pumpaju, ako to "nešto" ne ide - ne ide. Tako je to bilo oduvek. Potpuno mimo plana ispliva nešto  treće, na što niko nije računao.

Mnoge Vaše kolege ipak su prešle u druge izdavačke kuće, poput Granda. Jeste li ste osjećali izdanim?

Bila je to njihova pogrešna procena. Možeš svaki dan da visiš na televiziji po dva sata, ali to te sigurno neće dalje preporučiti, niti će učiniti da ti telefon češće zvoni, imaćes onoliko koliko ti je Bog odredio na osnovu svoga rada i svojih vrednosti. U to sam siguran.

Sa takvim stavovima, kako gledate na nove, tzv. instant zvijezde?

To je problem sa kojim se ja, kao pojedinac, pokušavam izboriti već 20 godina. Mangupi su ih podvalili '90-tih, kada je na estradi nastao haos i pad svih moralnih i ostalih vrednosti. Oni su se bespravno uselili u moj zanat i proglasilili sebe nekim novim apostolima, tvrdeći da to što smo mi gajili, negovali godinama, „da je to pogrešno, da je to za muzej, da to sve treba obrisati - jer, ovo ste vi, balkanski narodi, čekali“. Mislim, sišli su kao novi apostoli da nam prosvetle voće. Ma, gluposti. To je banditizam i drskost, bezobrazluk koji je, nažalost, imao ogromnu logističku podršku najviše u privatnim televizijama. Ovde, u Srbiji, stvarno je vrag odneo šalu, a Boga mi i na celom Balkanu.

Ponekad se stiče utisak da u Srbiji ne postoji život izvan Granda?

Postoji! Ja sam za to najbolji primer. Doduše, mladim ljudima koji u narodnoj muzici žele da se okrenu pravim vrednostima,  jako je teško, jer i druge tv kuće vrlo malo pažnje poklanjaju njima, a na drugoj strani ih čekaju banditi. Oni, praktično, nemaju izbora.

Jesu li novi folk pravci zaista unštili dobru narodnu pjesmu?

Još nije dokrajčena, ali velika joj opasnost preti.

Javno rijetko govorite o kolegama, ali ste jednom prilikom rekli za Severinu da je "od cijelog njenog opusa najbolji pornić"?!

Da, jesam. Ako ona ima smisla za humor, neće se naljutiti. Ako se naljutila, znači da stvarno nema smisla za humor. Ja sam samo hteo da se našalim.

Vaš zet je ministar odbrane Srbije Dragan Šutanovac. Jeste li sat nakon upoznavanja rekli „ovo je idealan zet“?

Nisam. Neću da lažem. Svakome je trebalo da se upozna. I njemu da upozna mene, i meni da upoznam njega. Ali, mogu da se pohvalim - funkcionišemo baš fino.

Razgovarate li s njim o politici?

Da, ali retko. Funkcionišemo pre svega kao porodica. I ne moramo uvek oko svega da se složimo.

S Lepom Brenom ste 80-tih snimili ultra-popularan duet „Jedan dan života". Da li ste razmišljali da ponovite saradnju ili da je pozovete kao gosta na ovaj ili neki od budućih koncerata?

Ne verujem. Mislim da to nije realno. Svako je imao svoj put nakon tih '80-tih. Mi smo poroveli zajedno četiri-pet godina, prelepih, mislim da su to čak i moje i njene najlepše estradne godine, ali smo se onda razišli. Oboje imamo svoje uspešne puteve, nema nikakve potrebe da se jedno drugom trpamo.

Živite mnogo godina u Beogradu, ali Mrčajevce ne zaboravljate. I ne stidite se svog rodnog mjesta. Čak ste i zvanični domaćin manifestacije „Kupusijada“...

Ne stidim se; to nije moj hendikep, to je moja prednost. A ta manifestacija čuva deo tradicije moje rodne Šumadije i mislim da svaki kraj treba da ima nešto slično. Mi smo mali narod. Često gledam na televiziji kako tamo neki antiglobalisti protestuju, bune se, neće globalizam, a mi smo već jedno globalno selo - cela planeta. A mi, moj narod, tvoj narod, mi smo svi mali narodi. Mi u to globalno selo nemamo šta da ponesemo. Možemo da ponesemo nešto malo svoje tradicije, običaja, kulture, jezika, muzikice. Ništa drugo.

Jedan ste od rijetikih pjevača koji je, uprkos svim smicalicama koje podmeću estrada i javni život, uspio izgraditi 40 godina staža u braku sa Gordanom, gimnazijskom ljubavi. Kako se to postiže?

Mislim da je pogrešno baviti se nama na taj način. Mislim da među običnom rajom ima češćih brodoloma nego u mom svetu, u ovom estradnom ambijentu. Ali kada se brodolom dogodi u svetu poznatih i javnih ličnosti, to se objavljuje na sva zvona i svi od toga prave razne priče. I samo se stiče lažni utisak da je "na sceni" nemoguće opstati zajedno. Naprotiv, ima puno pozitivnih primera, kao što je moj.

(DEPO PORTAL)