КИНО КРИТИКА/ Српски филм: Порно звијезда у балканском леглу
У оквирима светске кинематографије, екстремни, трансгресивни филмови који истовремено имају занатски квалитет, одличну причу, врхунску глуму и прецизну режију, права су реткост. А сада један такав филм долази из Србије
Пише: Владан ПЕТКОВИЋ(е-новине)
Прва сцена намештена је таман тако да растера залутале на пројекцију овог филма. Полугола Лејла (Катарина Жутић) испада из ноћног клуба а за њом излази Милош (Срђан Тодоровић) и почиње да је таслачи уза зид, па наслоњену на мотоцикл. Камера се удаљава, видимо телевизор на ком се ова сцена приказује и испоставља се да то деветогодишњи дечак Петар (Лука Мијатовић) гледа порнић у ком игра његов ћале. У собу упадају тата и мама Марија (Јелена Гавриловић) и усмеравају сина на за његове године прикладније активности, попут певања. Милош је бивша порно звезда, „балкански бог секса“ ком полако пресушује давно зарађени новац. Прилику да се опорави добија кад му се јави Лејла и предложи учешће у мегаскупом и супертајном арт порно пројекту. „У Србији?“, пита Милош, а Лејла објашњава да је филм намењен страном тржишту, чиме нам аутори одстрањују сумње у реалистичност Српског филма (свакако је недостатак закона по овом питању у српском правосуђу веома погодан за овакве пројекте). Наравно, Милош пристаје и одлази на састанак са Вукмиром (Сергеј Трифуновић) који га сматра највећом порно звездом свих времена и малтене му љуби ноге пре него што почне да му објашњава суштину порнографије као уметности. Милош понуду не може да одбије, па макар му и не било дозвољено да унапред види сценарио. То је прва грешка од које ће догађаји ескалирати до неслућених граница.
После снимања прве сцене у сиротишту, какву бисмо можда могли очекивати од Дејвида Линча да је још мало болеснији (са визуелном посветом овом великану независног америчког филма), Милош је забринут и зове свог брата, пандура Марка (Слободан Бештић) да му провери Вукмира. Марко, који се ложи на Милошеву жену, један је од најзајебанијих ликова у галерији монструма Српског филма. Оно што он сазна о Вукмиру створиће за гледаоца атмосферу једног озбиљнијег, вишег, и на суптилан начин, политички најсубверзивнијег нивоа филма.
Иако је садржај неких сцена већ процурео у јавност, уздржаћемо се од споилера, а шта год да сте чули или прочитали, не може вас припремити на искуство гледања овог филма. Поред неких заиста екстремних секвенци, којима сте (по сензибилитету, ако не формално) сличне могли видети код, рецимо, Такаши Микеа, или у неким тортуре порн филмовима попут Саw или Хостел, па и морбидним и забрањиваним култним насловима као што су Субцонсциоус Цруелтy и Аугуст Ундергроунд'с Мордум, те филмовима Јорга Бутгерајта, оно најстрашније ћете заправо сами замислити. Спасојевић користи деценијама стар метод хорор филма- имплицирање уместо експлицитности. Овом потписнику се управо то десило: када је други пут погледао филм, схватио да је су неке сцене потпуно другачије него што су му остале урезане у глави после првог гледања. Ово је, најпростије речено, сам врх редитељског мајсторства какав могу да достигну само великани попут Кроненберга, Крејвена, Фридкина, Мурнауа, и већ поменутих Линча и Микеа.
Не, Спасојевић није Кроненберг или Линч, али им се у одређеним тренуцима опасно приближава. Решење у ком ставља неке од визуелно и церебрално најснажнијих сцена на екран на екрану (у кадру је плазма ТВ или дисплеј камере) двозначно је и изазива међусобно допуњујуће ефекте: с једне стране, удаљава гледаоца од догађаја, а с друге стране му приближава субјективни угао јунака. На овај начин, редитељ омогућава гледаоцу да се идентификује са малтене митским, и дефинитивно фиктивним ликом, балканском порно звездом, јер пред оваквим ужасима- сви смо исти. Снага призора на платну неумитно увлачи у померени свет филма свакога ко није одустао од гледања након прве зајебане сцене, и гледалац се осећа као Алиса која је упала не у зечју јаму, него у змијско легло коме су, за сваки случај, додате шкорпије и црне удовице.
А која је прва зајебана сцена, то ће зависити од искуства публике. Страх је у оку посматрача, каже стара изрека, и никада није била тачнија. Већ прва секвенца снимања Вукмировог филма у себи има довољно имплицитне перверзије и морбидности да удаљи осетљивије, а привуче оне склоније екстремном. Још суптилније, развијање сексуалности Милошевог сина може да изазове жмарце код публике верзиране у трансгресивни филм, док ће га остали отписати као „болесно и непотребно“. Док се у првој половини филма радња развија полако, скоро невино (у односу на остатак), са језовитим симболима који указују на касније догађаје; када снимање почне, напетост и нагон за затварањем очију пред неким сценама расту експоненцијално. И након Милошевог тродневног блекаута, долази до експлозије која ће, кроз флешбекове, јасно назначене интензитетом боја и коришћењем шарфа у различитим начинима снимања РЕД камером, достићи кулминацију у једном од најкрвавијих покоља у историји (европске) кинематографије.
Директор фотографије Немања Јованов је дефинитивно једна од највећих звезда овог филма. Он је прво Порно банди Младена Ђорђевића подарио изузетно уверљив песудодокументарни израз најобичнијом дигиталном камером, а у Српском филму ради нешто потпуно обрнуто. Ко није упознат са технологијом, треба да зна да је РЕД камера врхунац дигиталне фотографије, ако желите да вам филм изгледа као да је снимљен класичном филмском камером. Њу користе Питер Џексон, Ларс фон Трир, Стивен Содерберг и Рон Хауард, и притом уопште није једноставна за употребу- кад на њој нешто зезнете, у пост-продукцији се филтерима не може много тога поправити. И изнад свега, она пружа осећај траке, код ње, од свих дигиталних камера, има најмање оног осећаја „превише природног“ покрета који асоцира на аматерске филмове и снимке породичних прослава. Јованов је успео да створи прелепу слику у формату Цинемасцопе (то је онај најшири), са интензивним и раскошним бојама, својеврсни омаж Холивуду седамдесетих, пре свега де Палми, Фридкину и Милијусу.
Сценарио Александра Радивојевића, великог заљубљеника у екстремни филм, даје многе филмофилске посвете, али се не дави у њима. Прича је на првом месту, и ту нема зајебанције. Радивојевић је успео да снимање високобуџетног арт порно пројекта у Србији учини уверљивим, и то му је највећи успех. Дијалози су углавном врло природни, са повремено генијалним искрама најцрњег хумора који можете да замислите. Сама трочинска структура је беспрекорна, док до малог драматуршког „кашљуцања“ долази тек местимично.
.
Специјални ефекти Мирослава Лакобрије сврставају га у сам светски врх. Још огољенији у Порно банди (да ли верујете да она коза није стварно убијена?), овде су стилски још унапређенији, и то је један од кључних елемената у постизању уверљивости.
Скy Wиклух је направио истовремено фантастично функционалну и прогањајуће језовиту музику, која одзвања у ушима много после изласка из биоскопа. Поред свих његових хип хоп мајсторија, Српски филм је Wиклухов креативни врхунац.
Глумачка постава је скоро па беспрекорна, са Срђаном Тодоровићем и Сергејом Трифуновићем у неслућеним висинама. Жика се на почетку филма мало мучи са дијалозима, али је телесну глуму довео до савршенства, са невероватним изразом и потпуно неочекиваном трансформацијом у најснажнијим сценама. Сергеј је дефинитивно остварио улогу живота. Маестралан као луди геније, потпуно је застрашујућ и мрачно шармантан. Овај врхунски глумац је предуго играо београдске зајебанте (притом је човек из Мостара), па смо помало заборавили на његов пробој изузетним улогама у Убиству с предумишљајем, веома проблематичном Стршљену који би био негледљив без њега, и Бурету барута (више у позоришној представи него у филму).
Још двоје такорећи заборављених глумаца је поново откривено у Српском филму: Катарина Жутић није играла у релевантном биоскопском филму од Небеске удице 1999. (Пљачку Трећег рајха 2004. ћемо јој опростити), а Слободан Бештић још од Куће поред пруге 1988. Каја се поново глумачки није нарочито прославила, али њен сеx аппеал је неупитан, она пружа највећу сексуалну снагу у женском делу ансамбла, онај осећај код мушкарца који каже, „Јао, шта бих јој радио!“ С друге стране, Бештић отима сваку сцену у којој је у представљању искомплексираног, импотентног, пониженог, нервозног пандура који жуди за женом свог брата и који је спреман на све. Његови тикови, гестови и начин говора су идеалан пример тоталне глуме.
Јелена Гавриловић као Милошева жена је истовремено пригушено секси и отворено симпатична, прелепа глумица која подједнако уме да користи сјајно тело и мекан гласић. Лена Богдановић скоро без иједне реплике уверљиво игра хладно сексипилну „докторку“, а деца су посебна прича. Лука Мијатовић као Милошев син је језиво сладак, посебно у Милошевим сновима, а Анђела Ненадовић је сан сваког педофила. Овакав кастинг заиста наводи гледаоца, више од свих екстремних сцена, да доведе у сумњу психичко здравље аутора филма.
Јесу ли Спасојевић, Радивојевић и извршни продуцент Никола Пантелић заиста луди? Можда, и нека су, ако је то потребно да би се снимила оваква филмчина.