КОЛУМНА/ВРТОГЛАВИЦА У ДВОРИШТУ: Тајна чарламе Јусуфа Хаџифејзовића!
Отворена је велика изложба Јусуфа Хаџифејзовића у Музеју савремене умјетности Републике Српске. Колумниста ДЕПО ПОРТАЛА вас уводи у свијет „депотографије“ овог врхунског босанског и европског умјетника
Пише: Јасмин ДУРАКОВИЋ
Музеј савремене умјетности у Бањалуци. Професор Уго Влаисављевић држи слово о изложби „Депотографија Европа“; филозофски и тачно разлаже естетку умјетника Јусуфа Хаџифејзовића. Три „краља културе“, министри Новић, Касиповић и Граховац слушају овај професорски час, као и остали присутни, нас неколико стотина.
Велики музеј је препун посјетилаца, углавном млађег свијета; ту су гости из Загреба, Београда, Новог Сада и нас око тридесетак из Сарајева. Осјећај да се присуствује помало хисторијског изложби се напросто осјећа у зраку; радови Јусуфа Хаџифејзовића чине простор музеја умјетнички спектакуларним. Слиједи перформанс у којем умјетник демистифицира још једном митове и трауме свијета у којем живи; у Риму је то прије неколико мјесеци био рад са клонирањем Мусолинија, сада је то у Бања Луци деструирање митова посткомунизма, кича и ножа-каме. Управо је то Хаџифејзовић у најбољем свијетлу – увијек реагира из средине у којој тренутно ради.
Хаџифејзовића се сјећам из времена предратног; организирао је своје и туђе арт евенте. Био сам на више таквих. Један на тадашњој Академији; док су Раша Теодосијевић, Марина Аврамовић и остали важни умјетници југославенске постмодерне авангарде задавали дилеме својим радовима, Јусуф је продавао сокове од наранџе које је сам правио. И тада ми је објашњавао да је умјетност потенционално највеће тржиште. Једна је то од Јусуфових опсесивних тема; умјетност као тржиште највише класе, као берза за хигх социетy. И данас се он бори за тај принцип; посве легитимно, јер умјетност којом се он бави је и његов једини живот. Изван тог живота не постоји ништа више; зато су сокови које је Јусуф подавао тадашњој публици били арт роба прве класе.
Био сам и на перформанцеу испред Народног позоришта, звао се „Посљедња вечера“; тад је Хаџифејзовић нахранио десетке сарајевских таксиста који су били гости те екслузивне арт вечере. Поједена храна се ипак временом заборавила, али је у овдашњој хисторији умјетности остала реченица коју је, чини ми се, баш те вечери изговирио умјетник – Од кича до крви само је један корак. Био је почетак деведесетих и мали је био број оних који су схватили у чему се ту ради; године које су дошле само су потврдиле сурову истинитост тог низглед баналног евента испред храма сарајевске културе, зграде Народног позоришта.
Одувијек ми се свиђала Јусуфов „депот арт“; како од материјала који су око нас, остављених, бачених или склоњених, стварати нове радове, нове симболе, нови свијет. Идеју „депотографије“ можда није Јусуф први употребио у свом умјентичком дјеловању, али ју је мало ко тако умјешно и мајсторски раздрадио. У томе је он истински мајстор, готово ненадмашив. Његове депо-инсталације су умјетност за себе – некада изгледају као театарски перформанце, некад од них настају нове форме, рецимо – графике, некада су то својеврсне скулптуре; фактор изнененађења је неизбјежна каракеристика његовог рада.
Депотографија Јусуфа Хаџифејзовића започета је осамдесетих и наставила се деведесетих. Овај пут у естетици еxила; док је његова изјава: „Најбоље што могу учинити за БиХ је да спасим умјетника Јусуфа Хаџифејзовића“ смртно увриједила овдашње патриотске хуље и псеудо-умјетничке ауторитете; они нормални су изјаву схватили само као наставак оне реченице са „Посљедње вечере“. Јер, он је прије других урадио оно што је морао – упозорио на долазећи фашизам и крв у којој он није хтио да запрља своје руке. Док су други спавали, Јусуф је био будан; зато се склонио са попришта балканске клаонице која није била за њега.
Рад „Цхарлама – страх од питке воде“, настао на Цетињу 1994., парадигматски је примјер Хаџифејзовиће есететике умјетничке интервенције у стварност. Умјетник одлази на непријатељску (у том тренутку) територију и ствара рад који не иде низ кожу ономе који га је ту позвао. Његов рад је његова (бошњачка) породица која је у том највише угрожена; скупља их све заједно, креира од њих дјело и од тог тренутка они су на тој непријатељској територији заштићени као експонати изузетне умјетничке вриједности. У томе се види величаственост умјетости Јусуфа Хаџифејизовића.
Депотографија Јусуфа Хаџифејзовића започета је осамдесетих и наставила се деведесетих. Овај пут у естетици еxила; док је његова изјава: „Најбоље што могу учинити за БиХ је да спасим умјетника Јусуфа Хаџифејзовића“ смртно увриједила овдашње патриотске хуље и псеудо-умјетничке ауторитете; они нормални су изјаву схватили само као наставак оне реченице са „Посљедње вечере“. Јер, он је прије других урадио оно што је морао – упозорио на долазећи фашизам и крв у којој он није хтио да запрља своје руке. Док су други спавали, Јусуф је био будан; зато се склонио са попришта балканске клаонице која није била за њега.
Рад „Цхарлама – страх од питке воде“, настао на Цетињу 1994., парадигматски је примјер Хаџифејзовиће есететике умјетничке интервенције у стварност. Умјетник одлази на непријатељску (у том тренутку) територију и ствара рад који не иде низ кожу ономе који га је ту позвао. Његов рад је његова (бошњачка) породица која је у том највише угрожена; скупља их све заједно, креира од њих дјело и од тог тренутка они су на тој непријатељској територији заштићени као експонати изузетне умјетничке вриједности. У томе се види величаственост умјетости Јусуфа Хаџифејизовића.
Мало је умјетника који имају такав дар као што има он да локалним бојама и мирисима даје универзални дух. И ту је небитно да ли се он бави својим босанским и балканским бојама или своје радове ствара у Њемачкој, Белгији, Италији, Турској или Јужној Кореји. Он има ту снагу али још више и знање, умјетничко и филозофско, да препознаје и чита свијет око себе, претумбавајући га у нешто потпуно ново и другачије. Његов посљедни рад из чувеном римском МЛАЦ-у, настао прије неколико мјесеци, зорно звони о томе. Муссолини са „малим муссолинијем“ који расте из његове главе узбудио је италијанску умјетничку сцену; страх од нови фашизама, па и од оног новог Берлусцонијег типа, је проблем свију нас, а не само оних којима ових година непосредно натоварио на врат.
„Мали муссолини“ на глави великог Муссолинија је примјер Хаџифејзовиће чарламе (цхарламе) на дјелу. Шта је та чарлама? Откуд чарлама уопће у умјетности? Љубитељи постмодернизма би то приписали себи, цамп естетичари такођер. У праву су и једни и други али чарлама је и нешто више од тога. Неки би то назвали и арт цатцх-ом, умјетничком кваком, што чарлама јесте, али је и више тога. Структуралисти би то назвали, поред појама „депо-а“, кључем умјетничког писма Јусуфа Хаџифејзовића. Они мање амбициозни у приступу Хаџифејзовића видјет ће добар виц или анегдоту или чисти босански хумор; ти су понајвише у праву али су далеко од суштине умјетности овог умјетника.
Па, ако није ништа од тога, шта је онда, да простиш, цхарлама? Ни ја још не знам, али и да знам, мислите да би вам то открио!?! Отиђите у Музеј савремене умјетности у Бања Луци и проучите сами!