Piše: Zoran Janković

– Alo, ođe mobilni! – javih mu se.

– Đe si, druže disidentu, imaš li kad da pijemo kafu? Jesi li kod kuće ili vrljaš po svijetu? Svašta imam da ti pričam. Nazlik’o si vlast, o jadu si ih zabavio svojim pisanjem. Povazdan tobom ispiraju usta u Rogatici.

– Jašta nego nazlik’o, šta su mislili kako će proći sa mnom. Da će biti, k’o u filmu „Rane“; Miki Manojlović sexa Goricu Popović, ona vrišti, a on joj kaže: „Ćuti, dok te karam“! Mogu da me karaju, u prilici su, ali ovaj lik ne ćuti nikome; em lajem, em ujedam! A ne zna se kad sam neprijatniji. Nego, kod kuće sam, hoćemo li na staro mjesto? Eto me za deset minuta!

Sastasmo se, tako, Sale i ja na kafi. Tračarili smo dva debela sata. K’o kakve ženturine (izvinjavam se damama). A kafe nismo ni popili. Niti je pijem ja, niti je pije on. Ja nikad nisam ni kafenisao, pijem čaj oduvijek. A Sale se bori sa onom boleštinom kojoj narod ni ime ne voli spominjati, pa pije samo voćne sokove. Daće Dragi Bog da se izbori, na dobrom je putu.

Otračasmo, tako, nas dvojica i – kafu. Silna su se ogovaranja, neradi, lopovluci, kurvaluci i druge nevaljalštine sakrile iza „hajmo na kafu“. Ništa ne reci i da se neka dvojica bez duše na kafi nisu dogovorili da treći ostane bez glave. Ma jesu, garant. I moje, peto po redu, ostajanje bez posla vjerovatno je dogovoreno na kafi; u Opštinskom odboru SNSD-a, ili u načelnikovoj kancelariji u Rogatici. Ovako, na neviđeno, mogu nabrojati najmanje pet ljudi koji su „pili kafu“ i dogovarali kako da me „po zakonu“ otpuste. Niko ne voli istinu, posebno ne političari, a ja volim da im je krešem u brk. No, to nije tema ove priče. Ovdje pričamo o – kafi.

Toj čudnoj bobici koja uspijeva na sva četiri kontinenta sa tropskom klimom, na visini od preko dvije hiljade metara. Tamo gdje ona raste ne može ništa drugo.  A najbolja je ako se sve oko nje i s njom uradi ručno: sijanje, kultivacija, ručno branje, ručno prženje u šišu, meljanje u ručnom mlinu, ili još bolje tucanje u posebnoj zdjeli za to, i… kad se ručno popije. Jedino to mora se uraditi – ručno, sve ovo ostalo nabrojano već odavno se radi mašinama.

Iako je ne pijem često zovem drugare i prijatelje da odemo na kafu. I oni mene. Kafa nam je izgovor da se ispričamo. Da ne kaže „izgovor za razgovor“ jer to bi bila reklama. Kad već započeh o kafi da o njoj i nastavim. Ovaj događaj, koji ću vam ispripovijedati sad, zbio se prije petnaestak godina (aaaaauuu, ostarismo moja Rado, ko se to me jadu nad’o). I istinit je.

Život u šoljici kafe

Pošto nismo Slovenci imali smo ustaljenu praksu da, svakoga jutra oko devet sati, neko od nas siđe sprat niže i naruči u bifeu kafu za cijelu redakciju. Meni čaj. I, naravno – da plati. Nismo cjepidlačili, ali s obzirom da nas je bilo jedanaestoro otprilike smo znali kad je čiji red da časti. I ako bi zaboravili, nismo se stidjeli da podsjetimo jedni druge. Valjda je normalno tako.

Tog jutra na mene je bio red. Znao sam to. Nikome ništa nisam govorio, a ni meni se niko ne obrati. Samo sam, odmah po dolasku, pogledao po redakciji. Nisam brojao, ali zaključih da smo svi tu. Za Jelenu skroz gorka, Branki i Dejani „nako“, Radu slađa, ukuvana, Snježan voli malo jaču… preslišavao sam se usebi, kad mi pogled zastade na jednom brki u uniformi. Sjedio je na trosjedu i živo razgovarao sa Radom. Crnomanjast, širac, brčine k’o u Ljubivoja Ršumovića u najboljim danima. Prilično zamašćen i neuredan. Jasno je da kuće dugo vidio nije. Bila je to 1995. godina i ništa neobično što je čovjek u uniformi. Takođe, mnogo ljudi je defilovalo kroz redakciju, pa nije bilo čudno ni to što smo imali gosta. Zastadoh na vratima.

– Brko, eeeej, brkoo, borac, bil’ ti jednu „mrku“? – upitah ga.

– Kooo, jel’ ja? – začudi se on.

– Ne, nego Goca, njoj su zapriličile brčine; da joj je Srđana Kneževića urednik jutros bi je vratio na brijanje. – našalih se a Goca me gađa (i pogodi u rame) crvenim ružem kojim je maltala usne. I štucnu mi se ženskom roditelju.

– Ti, bolan, nego ko! Piješ li kafu ili ne piješ?

– Pijem ali…  – nisam čuo ostatak odgovora, jer sam već izašao na vrata. A možda ništa više nije ni rekao.

Pošto kafe-kuvarica smrlja kafe natovari mi ih u onu tacnu koja neodoljivo podsjeća na tepsiju za pitu. Sav smotan i ukrućen (k’o „ono“) jedva ih iznesoh uz stepenice. Ne bih se, vala, bijelog hljeba najeo konobarišući. Nogom otvorih vrata i pri tom malo prosuh iz dvije šolje. Razdijelih i sjedoh do brke. Srkali smo i ćutali. Sasvim neobična situacija. Čuj novinari ćute!? Da im šta brko nije rekao dok sam bio odsutan?

– Uhu huuu, puuuuh – pržio se brko vrelom kafom, ali je i dalje srkao. Ipak popusti prevruću šoljicu i reče mi.

– Jel’ ono ti bi onaj Janković, novinar?

– Aha! –  odgovorih mu.

– E, moj Jankoviću, nikad ti ovo neću zaboraviti!

– Koje, bolan!?

– Kako koje, Kafu.

– Kafa k’o kafa, ne kontam ništa!?

– Sad ću ti opričati sve. Na, zapali! – Uzeh ponuđenu cigaretu „veka“ a on mi pripali.

– Nisam izjelica, ne pijem rakiju, ne drogiram se, ne kockam, ne kurvam se, ali kafu volim popiti nego ne znam ti šta. – otpoče brko priču.

– Znaš, ja sam narodni guslar, doš’o sam da se dogovorim sa ovim tvojim Radom da snimimo nešta. Idem sa linije, sa Nišića. – veli on, srknu gutljaj još uvijek vrele kafe pa nastavi,

 – Vidiš kakav sam, smrdim k’o tvor, sramota me ovog ženskinja. Tebe me nije sramota, znam da si i ti zdravlje ostavio po rovovima. Nego, poslali su nas na deset dana, a ostali smo dvadeset i tri. Odbilo nas k’o junad u brst. Sedamn’estog dana nestade nam kafe. Ja bez ’ljeba mogu ali bez kafe – jok! K’o lud sam bio tih šest dana. Nisam mog’o ni sa kim ništa ni pričati. A pričalica sam po prirodi. Pravo s linije doš’o sam ovdje. Ovaj vam đavolji bife nama s’ vrata, čim uđoh zamirisaaaa miiiiii  kafaaaaa… me’ščini ko nikad u životu. A u džepu nemam marke, da mi je ocu za dušu. Priča meni ovaj tvoj Rade nešta, a ja ga i ne čujem. Da me ubiješ ne znam šta smo se izdogovarali. Sve mi miris one kafe iz bifea u glavi. Kad si me ponudio nisam moga da vjerujem. Zato sam se onako iznenadio. Nikad ti ovo neću zaboraviti; za moga i tvoga života. Ne vjeruješ? E sad ću ti i ispričati šta sve može jedna kafa da uradi.

Ja sam vojni policajac. Službujem na Kuli. Ka je mirno tu smo, a kad se roka začepljamo rupe. Đe niko neće. Kad ono pofataše naše dezertere po Srbiji, pa ih ’spratiše na ratište, meni drugi dan dovedoše jednog čo’eka u ozbiljnim godinama. Sijed, gospodin čo’ek, vidi se na njemu. Pedest koja godina. Bilo je uveče, oko osam sati. Nikog u pritvoru osim njega i mene. Pokušavao sam da mi kaže makar ko je, odakle je ali… tc! Ne progovara, usta mu k’o zalivena. Prolaze sati, polako, vuku se ko zle godine. Ja volim progovoriti sa ljudima, ozbiljan sam čo’ek nisam šalabajzer. Volim domaćinske i ljudske razgovore, ne volim nikak’e bresposlice. Ne pada mi na pamet da mu kažem šta ružno. Ne mogu mu ništa pomoći, a ne mislim ni da mu odmažem. Bogme ona ćelija obična soba sa drvenim vratima na kojima je na sredini prorezana „šuba“ da se može vidjeti unutra; da ne bi ko, ne daj Bože, naudio sebi. Da ti pravo kažem povisoko ona „šuba“ sve se ja pridižem sa kreveta i pogledam šta on radi. Jes’ da je rat ali ne bih da nosim na duši nikoga koga ne moram. Kad pade meni na um – kafa. Pitam ga ’oće li on, ali on jednako ne odgovara. Čini mi se kad bi mu život od toga zavisio, progovorio ne bi. Ko zna kak’i ga jadi muče. Život je čudo, a rat i jad; svak’ se o svom jadu zabavio. Napravim ja kafu za nas dvojicu. Jedva nagrebah u kutiji od bombe, prikraju bilo. Potanka ispade, ali šta ćeš, rat je. A i hala je blizu. Kad bi gotova otključam vrata i ispustim ga iz ćelije. Ne reče ništa ali izađe. Sjede pored mene na vojnički krevet i navali da srče onu moju vrelu kafu, k’o ja sad ovu tvoju; uši mu se zacrvenile a oči iskolačile od vreline, ali on jednako – srče. Počeh ga opet zapitkivati: ko je, šta je, koja je golema nevolja, ali on – ni riječi. Sali onu vrelu kafu k’o u tuđe grlo i sam se vrati u ćeliju. Zaključah ga. Do jutra sam ga, ipak, držao na oku. Malo me prenese, tre’nem, a sve pogledam kroz onu „šubu“ da šta sebi ne učini. On jednako sjedi i drži glavu u rukama. Iščekasmo tako i jutro. Milo meni.

Bio sam slobodan čet’eres osam sati. Kad u srijedu dođoh na dužnost njega više nije bilo. Odvelo ga neđe na Pale. I bolje, nosila ga dobrina.

Na znam ni sam kol’ko je vremena prošlo, možda i godina, možda i više od tada. I zaboravio sam cio taj događaj. Rat je, zgusnulo se vrijeme, za jedan dan preživiš tri života. Taman sam doš’o sa Treskavice, okup’o se i pijem sa ženom i komšinicom nam kafu, kad banu neka limuzina predkuću. Iziđe mlad čo’ek, lijep k’o slika, u odijelu i sa kravatom. Pita me jesam li ja taj-i-taj. Rekoh mu da jesam.

– Naredio mije gazda da dođem po Vas! Da cijelu porodicu, vodim  na more, u njegovu vikendicu, da se malo odmorite od rata. I molim Vas da pođete, da ne ostanem ja bez posla.

– Ama čekaj, bolan, ko si ti, šta si, kak’a vikendica, kak’o more, o čemu pričaš!?

– Gazda je rekao ako Vam ne bude šta jasno da Vam pokažem njegovu sliku i da Vas podsjetim da ste mu, kad je bio u zatvoru na Kuli, napravili – kafu. Rekao je da sad želi da vam se zahvali na toj kafi, jer mu je ona spasila život. Kaže da je već bio spremio čakijicu, sakrivenu u postavi, da sebi prereže vene, kad ste ga Vi ponudili kafom. Kafa ga je u život vratila. On nije smio doći da ga ponovo ne uhapse, već je poslao mene. Ja Vam toliko znam, ništa više. – reče mi i pokaza sliku. Sijed gospodin u odijelu, pred nekak’om kućerinom k’o škola.

– Aaaaauuuuu, sjetih se svega! On je, Svetoga mi Jovana!

Đeca jedva dočekaše, ali sam im’o muke da ubjedim ženu. Neće pa neće. Te ne zna ko je č’oek, te đecu će mi upropastiti, i sve tako. I meni šuhu nekakvu sveza. Elem, na kraju se oni spakovaše i odoše. Ja ne htjedoh, niko ne bi rek’o da se odmaram nego da sam dezertir’o. Dva’es’ dana bili na moru. Nakupovao im svašta. Kad su došli uglas se hvale kako im je bilo lijepo. I još im je rek’o da dok je on živ imaju besplatno ljetovanje u njegovoj vili u Budvi. jer sam mu ja spasio život. Kafom! I to vrelom!

– I ti si meni, čini mi se, danas spasio život kafom. Dok sam živ neću ti zaboraviti. Ja sam taj-i-taj, ako ti ikad zatreba pomoć, a ja ti mognem pomoći, slobodno mi se obrati. K’o rođenom bratu.

Završi brko priču. Svi u redakciji slušali su bez riječi. Slušali bez riječi a ostali bez teksta. A sve novinari.

Brku nikad u životu nisam više sreo. Niti potražio. Mogao bih ovih dana!? Ko zna možda bih mu nosio gusle i gudalo, pisao pjesme u desetercu, i to je neki posao. Možda bi mi on i platio koju marku za moje pisanje. Jer niko drugi u ovoj državi – neće!

PROČITAJTE JOŠ:

ISPOVIJEST JEDNOG NOVINARA: Salto mor(t)ale Radio televizije Republike Srpske

DRAGAN DAVIDOVIĆ KOD SVETOG PETRA: E, moj Dragane, i mi svoj RTRS imamo

(BL!N MAGAZIN)