САВРЕМЕНА ИСТОРИЈА КОСОВА 6: Успон Милошевића и укидање аутономије Косова
Ово истраживање се усредсређује на 20. век, на период југословенске историје Косова, са посебним освртом на српско-албански сукоб. Хтео сам да сазнам како је Косово ушло у Југославију и како је из ње изашло. Настојао сам да се упознам са гледиштима српских/југословенских, албанских, западних и осталих аутора. Открио сам да, као што то обично бива са етничким сукобима, истина никада није на једној страни. Доминација на Косову се неколико пута смењивала, а насиље доминантне етничке групе повлачило је још насиља, које је често насумично погађало дати етнос након губитка доминације. Циљ овог рада је да допринесе већем разумевању косовског проблема у Србији и да осветли неке мање познате аспекте његове историје.
Пише: Дамјан Павлица
„Ситуација у Косову, која се не побољшава жељеном и обећаном брзином, ствараопасну атмосферу где свака реч изговорена против српског национализма је
схваћена као национализам. Страствене речи могу донети само ватру.“
- Драгиша Павловић
У априлу 1987. Срби организују митинг у Косову Пољу против „анти-српске дискриминације“ коју спроводи већински албанско руководство покрајине. На овом валу етничких сукоба, на површину је испливао Слободан Милошевић, изразивши подршку косовским Србима приликом унапред припремљеног сукоба са покрајинском полицијом ("Нико не сме да вас бије!"), освојивши тако симпатије цркве и националистичких кругова Србије.
Увидевши на коју страну ветар дува, Милошевић замењује комунистичку реторику националном. Захваљујући проблему косовских Срба, Милошевић ускоро преузима власт у Србији, елиминишући умереније конкуренте, Драгишу Павловића и Ивана Стамболића, из Савеза комуниста Србије.
Након повезивања са покретом косовских Срба, Милошевић их користи као митингашке снаге за своје „антибирократске револуције“, којима врши својеврсне анексије покрајина и централизује своју власт. Почетком 1989. године, Слободан Милошевић насилно укида аутономију Косову. ЈНА је на Косову завела ванредно стање, а полицијске јединице су угушиле генерални штрајк косовских рудара, који су се противили укидању аутономије.
Похапшено је на стотине особа, а косовско руководство је присилно смењено. У време гласања о амандманима, зграда Скупштине Косова је била окружена тенковима. Дана 23. марта 1989. године косовски парламент у атмосфери опсадног стања, и често се наводи без кворума, одобрава уставне амандмане којима Косово губи изворну аутономију. У демонстрацијама које су уследиле 28. марта 1989. године, полиција је, према подацима Хуман Ригхт Wатцх-а, убила двадесет четири особе.
Милошевићев тријумф је овековечен 28. јуна 1989. године на Газиместану, приликом прославе 600-те годишњице Косовске битке. Милошевић је у свом говору Косово назвао срцем Србије, што је касније постало широко прихваћена политичка парола. Тада је пред око 300.000 окупљених изјавио да "ни оружане битке нису искључене", што се данас редовито тумачи као најава југословенских ратова:
„Опет смо пред биткама и у биткама. Оне нису
оружане, мада ни такве још нису искључене.“
- Слободан Милошевић
Милошевићев говор је означио крај југословенске идеје, а он је од комунистичког лидера Србије постао национални лидер Срба. Поводом Милошевићевог газиместанског тријумфа, Ругова је изговорио готово пророчке речи:
“Газиместан је једна шовинистичка манифестација.Нису се само Срби борили против Турака, у бици су
учествовали и Албанци, и Хрвати, и Босанци. То једогађај од значаја за све југословенске народе.
Мој утисак је да у Југославији постоје снаге које готово прижељкују терористичке акције на Косову.
Могу само да упозорим Србе да увек када је неки мали народ, а и Срби су мали народ,
покушавао да наметне своју превласт на Балкану, то се завршавало његовом
личном трагедијом.” - Ибрахим Ругова, 1989.
Пасивни отпор и развој паралелних институција
Као одговор на противуставно укидање аутономије, Косовски парламент је 2. јула 1990. донео Уставну декларацију, којом се Косово проглашава републиком, равноправном са осталим југословенским републикама. Србија на то реагује тако што 5. јула распушта косовски парламент и смењује уреднике главних албанских медија на Косову. Ускраћена су финансијска средства косовским институцијама, између осталог Академији наука и уметности Косова. Након овога косовски Албанци започињу са изградњом паралелних институција. 7. септембра посланици распуштене Скупштине се тајно састају уКачанику и усвајају нови устав Републике Косово. Изабрана је влада у сенци и Скупштина.
Септембра 1991. године, косовски Албанци су одржали и незванични референдум о независности. На основу референдума, непризната Република Косово је проглашена независном од Југославије. У стварности, она није функционирала као независна држава него као паралелан систем власти. Током читавог Милошевићевог периода, на Косову су упоредо деловале институције Републике Србије под називом „Аутономна покрајина Косово и Метохија“ и институције косовских Албанаца под називом „Република Косово“.
У периоду 1990-их, Косово је постало полицијска држава под управом Београда. Након што су београдске власти преузеле покрајинске институције, на стотине хиљада косовских Албанаца је отпуштено из државних институција и друштвених фирми. Милошевићеве власти су позатварале већину школа на албанском језику и престале су да исплаћују плате албанским средњошколским професорима. У јулу 1992. власт је чак затворила и Академију наука и уметности Косова, што је изазвало велико незадовољство широм Косова, као и интернализацију косовског питања.
Косовски Албанци су започели изградњу сопствених паралелних институција, као што су школство, здравство и порески систем. Албански ђаци и
студенти су похађали часове у приватним кућама, празним фирмама и напуштеним школским зградама. Милошевићева власт није допуштала развој паралелних институција на Косову, и српска полиција је непрестано упадала у образовне и друге установе косовских Албанаца. Припадници снага безбедности су рутински малтретирали, приводили и тукли наставнике, студенте и управнике албанских школа. Полиција је непрекидно кршила основна људска права, а произвољна хапшења и мучења постала су редовна појава. Косовски Албанци су, више од свих грађана Србије, трпели терор режима Слободана Милошевића.
Вођа косовских Албанаца, Ибрахим Ругова, је био познат по заговарању ненасилног отпора Милошевићевом режиму, због чега је назван „балканским Гандијем“. Између 1991. и 1995. године, док је рат беснео у Хрватској и Босни и Херцеговини, већинско албанско становништо Косова је упражњавало пасивни отпор, одбијајући учешће у политичким структурама Србије, не излазећи на изборе и бојкотујући попис становништва. У јеку ратних сукоба, Руговин Демократски савез Косова је одбио понуде хрватског и босанског руководства да отвори још један војни фронт против Србије.
Све до 1995. године, Руговина стратегија ненасилног отпора је имала широку подршку албанског становништва. Међутим, након окончања ратова у Хрватској и Босни 1995. њиховом независношћу, ненасилна стратегија почиње да бива доведена у питање, а међу Албанцима је све већи број оних који заговарају оружани отпор.
Преузето са www.сцрибд.цом
ВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
САВРЕМЕНА ИСТОРИЈА КОСОВА 1: Косовски вилајет Отоманског царства
САВРЕМЕНА ИСТОРИЈА КОСОВА 2: Анексија Косова у балканским ратовима
САВРЕМЕНА ИСТОРИЈА КОСОВА 3: Колонизација Косова у Краљевини Југославији
САВРЕМЕНА ИСТОРИЈА КОСОВА 4: Етничка подјела Косова у другом свјетском рату и посљератни период
САВРЕМЕНА ИСТОРИЈА КОСОВА 5: Развој Косовске аутономије у СФРЈ
(БЛИН МАГАЗИН)