ТАКО СУ ГОВОРИЛИ СРБИ: Свијетле тачке из прошлости у мраку српске садашњости
У том, озбиљно обољелом и нарушеном, систему одбачени су, попут насилно наметнутог терета, сви истински и помена вриједни моменти и личности из српске историје, тачније насилно су оштрим националистичким камама свргнути са својих пијадестала и замјењени неким новим, подобнијим и српскијим.
Пише: Ђорђе Крајишник
Усљед опште декаденције и свеопште хипокризије српског друштва, које се од почетка деведестих година прошлог вијека, на овамо, почело сурвавати и у коначници потпуно сурвало у амбисе шовенства и злочинства, дошло је до потпуног искривљења српске перцепције стварности, а самим тим и до потпуне девијације српских вриједносних система и судова.
У таквој атмосвери, премреженој епским митоманским наративима и ублехама, створен је један ретардиран, у менталном развоју заостао, вриједносни систем који већ годинама, из дана у дан, уништава и трује све оно што има иоле прогресиван тон, затирући својим имагинарним представама и фантазмогоријама и посљедње ћелије здраворазумске логике и смисла.
У том, озбиљно обољелом и нарушеном, систему одбачени су, попут насилно наметнутог терета, сви истински и помена вриједни моменти и личности из српске историје, тачније насилно су оштрим националистичким камама свргнути са својих пијадестала и замјењени неким новим, подобнијим и српскијим.(1) Па је тако, скоро преко ноћи, постало могуће да су узорни и за васколико српство хвале вриједни по свом „чојству и јунаштву“ постали ратни злочинци и наредбодавци масовних злочина над несрбима, Ратко Младић и Радован Караџић, а не они којима то мјесто заиста припада. Из тога у коначници произилази да су поменути постали парадигма свега онога што Срби требају бити, те да се према њима као зениту свега српскога требају усмјеравати и одгајати будуће генерације.
Стога, из жеље да бар, имајући на уму све потешкоће и немогућности, дјелимично покушамо указати на све оне истински важне и помена вриједне српске мислиоце, писце и политичаре у наредном периоду ћемо објављивати текстове неких од најзначајнијих представника српске историје и културе, почев од оних из осамнестог вијека, гдје ће нам камен међаш бити Доситеј Обрадовић (као први српски просвјетитељ), па све до оних нама ближих и савременијих. Желећи да, ако ништа друго, бар укажемо на истински свијетле тачке из прошлости у мраку српске садашњости.
(1) При томе треба нагласити да постоји и одређен број оних личности из српске историје и културе који су, опет насилним путем, реконтекстуализирани и смјештени у позиције и перспективе које одговарају владајућим националистичким и етнокапиталистичким елитама моћи. Само је потребно осврнути се на актуелне манипулације ликом и дјелом Иве Андрића којим су се почели бавити и они који о њему ништа не знају и не могу рећи. Прије свега мислимо на тренутног предсједника РС, Милорада Додика, који је однедавно, захваљујући редитељу Емиру Кустурици, постао &рсqуо;велики&рсqуо; андрићолог; којему је једино и првенствено у циљу да градњом тзв. Андрићграда стекне који милион више, а не да ода било какву почаст књижевној и умјетничкој величини каква Андрић јесте. У коначници, шта Милорад Додик уопште може рећи о Андрићу? Не може, наравно, ништа, али га може до љигаве мјере, као што је то већ билбордизацијом Андрића урадио, искомерцијализовати. Наравно, Андрић је величином свог дјела преживио и наџивио многе додике, па ће сасвим сигурно и овога.
(БЛИН МАГАЗИН)