САВРЕМЕНА ИСТОРИЈА КОСОВА 5: Развој Косовске аутономије у СФРЈ
Ово истраживање се усредсређује на 20. век, на период југословенске историје Косова, са посебним освртом на српско-албански сукоб. Хтео сам да сазнам како је Косово ушло у Југославију и како је из ње изашло. Настојао сам да се упознам са гледиштима српских/југословенских, албанских, западних и осталих аутора. Открио сам да, као што то обично бива са етничким сукобима, истина никада није на једној страни. Доминација на Косову се неколико пута смењивала, а насиље доминантне етничке групе повлачило је још насиља, које је често насумично погађало дати етнос након губитка доминације. Циљ овог рада је да допринесе већем разумевању косовског проблема у Србији и да осветли неке мање познате аспекте његове историје.
Аутор: Дамјан Павлица
"У својој младости вјеровао сам да Југославија може опстати као федеративна мултиетничка држава равноправних народа. Био сам искрено привржен пројекту
Југославије по Уставу од 1974. Некако смо се поносили што се Југославија разликује од свих других земаља ригидних комунистичких режима, без икакве слободе и са сиромашним грађанима. Ми грађани Југославије у сваком погледу живели смо боље. Мислио сам да у оквиру таквог пројекта може бити добро и за мој албански народ.” &мдасх;косовски политичар Азем Власи
Шеф југословенске безбедности Александар Ранковић је смењен на брионском пленуму 1966. године. Истодобно, уставним амандманима из 1966. године покрајинама је признат статус "конститутивног елемента федерације", чиме је Косово стекло елементе државности. Иако су Албанци били већинско становништво покрајине, Срби и Црногорци су и даље држали несразмерно велик број државних и партијских функција, укључујући контролу над локалном полицијом и снагама безбедности. 27. новембра 1968. је дошло до масовних студентских демонстрација на Косову, које су кренуле са Филозофског факултета у Приштини.
Тек након тога, Албанци на Косову су добили извесну аутономију, укључујући и право на школовање на сопственом језику. Новембра 1968. име покрајине је промењено у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, чиме је Метохија (манастирски посед) избачено из назива. Уставом СФРЈ из 1974. године, Косово је стекло широку аутономију и статус федералне јединице СФРЈ. Стицањем истинске аутономије, Срби и Црногорци престају бити владајућа мањина. Албанци преузимају водеће положаје, те долази до смене многих Срба и Црногораца у политичким телима, управи и радним организацијама.
Применом принципа етничке репрезентације, према којем је проценат запослених припадника неке нације морао бити у складу са етничком структуром, многи Срби и Црногорци губе посао. Притом, на Косово се враћају многи Албанци протерани током периода Краљевине, а поред тога постоји и економска емиграција из Албаније, јер се у Југославији боље живело.
Суочени са губитком посла, и често непријатељском средином, Срби почињу масовно напуштати Косово. Према неким проценама (Неw Yорк Тимес, 12 јул 1982), током 1970- их година је око 57.000 Срба иселило с Косова. Тих година, многи српски манастири се жале на наношење штете од стране непознатих лица, бесправну сечу шуме, и сличне проблеме.
Протести Албанаца и захтеви за републиком
Протести Албанаца и захтеви за републиком Након Титове смрти, међу Албанцима, који су чинили апсолутну већину становништва Косова (77.4% према попису из 1981), се шири бојазанда Косово може поново потпасти под србијанску управу. Превладало је мишљење да се то може предухитрити само ако се Албанцима
призна статус народа и властита република која више никако не би могла потпасти под власт Србије. Студенти Универзитету у Приштини су марта 1981. године започели мирне протесте, који су убрзо постали општенародни, захтевајући равноправан положај Албанаца са осталим словенским народима у Југославији, који имају
своје републике. Слоганом „Косово Република!“, они су тражили да Косово постане седма република југословенске федерације и да југословенске власти престану да ихтретирају као националну мањину (народност), већ да их признају као народ.
Југословенска власт је на албанске захтеве одговорила слањем војске на демонстранте. У нередима који су уследили, убијено је вишедесетина албанских ђака и студената, што је тадашњи режим скривао од јавности. Након крвавог гушења демонстрација, дошло је до велике подељености између Срба и Албанаца - Срби су тражили укидање аутономије Косова а Албанци државност. Заведена је нека врста војне управе над Косовом. Албанци су изложени репресији и масовним хапшењима.
Такође долази и до насиља над Србима. У наредним годинама, многи албански интелектуалци су осуђени на вишегодишње затворске казне, углавном због изражавања захтева да Косово постане република.
Протести косовских Срба и кампања о геноциду
Након албанских демонстрација, 1982. године косовски Срби (предвођени Костом Булатовићем, Мирославом Шолевићем и другима) почињу да се буне против „перфидних притисака са позиција државе“, а средиште покрета постаје град Косово Поље, некадашња српска колонија. Истовремено, у Србији започиње анти-албанска кампања, чија је средишња тема „геноцид“ над Србима на Косову, и која исељавање Срба приказује као планско етничко чишћење које проводи покрајинско руководство.
Априла 1982. године 21 свештеник Српске православне цркве, међу којима неколико будућих епископа (Атанасије Јевтић, Иринеј Буловић, Амфилохије Радовић), упућују највишим црквеним и државним органима „Апел за заштиту српског живља и његових светиња на Косову и Метохији“, који говори о „планском геноциду над српским народом“ и актуелизује косовски завет. 1983. године Црквене новине "Православље" објављују фељтон Атанасија Јевтића „Од Косова до Јадовна“, који описује случајеве „бруталног и животињског силовања српских жена, девојчица, старица и монахиња од обесних Арбанаса”, а страдања Срба на Косову пореди
са страдањима у НДХ.
Пишући о Албанцима, црквени аутори углавном наглашавају њихова злодела, описујући их као силоватеље, скрнавитеље и насилнике. 1985. припадници „српског покрета отпора“ са Косова упућују државним органима петицију, чије састављање су помогли и Атанасије Јевтић и Добрица Ћосић, у којој кажу да покрајином владају „великоалбански шовинисти“ који су „окупирали део Југославије“ и над Србима чине геноцид.
Југословенска власт на ове оптужбе није гледала благонаклоно, већ као на испољавање српског национализма. Срби са Косова тих година протестују по
разним градовима, а 26. фебруара 1986. године њих стотињак проваљује у Савезну скупштину, захтевајући увођење ванредног стања и укидање аутономије Косова. 1986. године је објављен утицајни Меморандум САНУ, који демонстрације албанских студената назива „неофашистичком агресијом“ и наводи да се на Косову спроводи „физички, политички, правни и културни геноцид над српским становништвом“.
Но, нико осим српских аутора проблеме на Косову није назвао геноцидом. Меморандум САНУ је касније стручна комисија Уједињених нација оценила „средством ширења анти-албанских осећања“. Према извештају Хуман Ригхт Wатцх-а, србијански медији су 1980-их намерно сејали дезинформације о злоделима над Србима на Косову, укључујући силовања Српкиња, и водили кампању мржње с циљем да се рашири негативна представа о Албанцима.
Преузето са www.сцрибд.цом
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
САВРЕМЕНА ИСТОРИЈА КОСОВА 1: Косовски вилајет Отоманског царства
САВРЕМЕНА ИСТОРИЈА КОСОВА 2: Анексија Косова у балканским ратовима
САВРЕМЕНА ИСТОРИЈА КОСОВА 3: Колонизација Косова у Краљевини Југославији
САВРЕМЕНА ИСТОРИЈА КОСОВА 4: Етничка подјела Косова у другом свјетском рату и посљератни период
(БЛИН МАГАЗИН)