ДАНАШЊА ДЕМОГРАФСКА ВЕЋИНА У САРАЈЕВУ: Придошла из провинције, политички и вјерски индоктринирана, одбацује све мулти-култи вриједности
Против Драгана Човића, предсједника ХДЗБиХ, Кантонално тужилаштво у Сарајеву данас је подигло оптужницу којом га терети да је 2000. године, док је био министар финансија ФБиХ, злоупотријебио положај или овлаштења, чиме је, у коначници, буџет оштећен за око 1,9 милиона КМ
Пише: Гојко Берић
Сарајево чека да буде проглашено европском пријестоницом културе 2014. године! Становници данашњег Сарајева, намјерно не кажем грађани, изузев његове умјетничке елите, немају појма о чему се ту ради, шта то може да значи, нити их се то тиче. Баш их брига што Ибрахим Спахић не може да спава чекајући ту вијест. Иницијатор и главни мештар Сарајевске зиме има жељу да своју културну мисију у овом граду продужи на сва четири годишња доба и да о томе звони цијела Европа. Ако успије, слава ће припасти њему, а ако ствар макар и привремено пропадне, кривица неће бити његова. Спахић посједује способност да сваког убиједи како је оно што он предлаже и ради најбоља могућа ствар. Једни га сматрају драгоцјеном појавом, а други великим ублехашом. Шансе су му и овог пута велике, понајвише захваљујући чињеници да Комитетом за културу и образовање Европског парламента руководи Дорис Пацк. Ова њемачка политичарка својски се трудила да своју покровитељску мисију у Босни и Херцеговини учини што успјешнијом. Покушавала је много, а учинила мало, јер ствари најчешће нису зависиле од њене воље. Већ у пристојним годинама, на заласку политичке каријере, госпођа Пацк сада има прилику да за овај град најзад уради нешто конкретно.
Бити европска пријестоница културе, макар само у току једне године, то звучи колико привлачно, толико и претенциозно. Јасно је већ на први поглед да у Европи постоје на десетине градова са неупоредиво већом културном традицијом и славом. У поређењу с њима, Сарајево је културна провинција. Једини критериј који Сарајеву омогућује ову кандидатуру је тај што ту заправо и нема неких озбиљнијих критерија. Доказ за то је да је једне године чак девет градова добило назив европске пријестонице културе!? Дорис Пацк држи да данас Сарајево "представља изузетан интеркултурални центар у Европи и свијету". Ова тврдња је у најмању руку претјерана и више је израз еуфоричног расположења, него рационалног мишљења. Уосталом, да би та идеја била остварена, требало би цијели град довести у стање какво је тешко и замислити. А то би страховито много коштало.
Људи обично мисле како је патриотска дужност зажмирити пред стварношћу и навијати за нешто што је, бар у догледној будућности, чиста утопија. Већина припадника сарајевске умјетничке елите подржава ову кандидатуру Сарајева. Као разлози због којих је град заслужио такву част, поред осталог, наводе се и неке годишњице: 2014. навршава се сто година од сарајевског атентата и почетка Првог свјетског рата, 30 година од Зимских олимпијских игара, и исто толико од прве Сарајевске зиме. Зашто би иједна од тих годишњица била адут Сарајева? Један крвави рат нема никакве везе с културом, он је, напротив, као и сваки рат био израз барбарства и антикултуре. Тачно је да је Сарајево током Зимске олимпијаде личило на бајку и да је живјело у атмосфери отмјености и несвакидашње уљудности. А онда је све нестало попут бенгалске ватре. Олимпијада нас није учинила ништа бољим него што смо били, петнаест милиона зарађених долара брзо је потрошено, олимпијски објекти препуштени су небризи и некомпетентности групе Микулићевих чиновника, а на осму годишњицу Олимпијаде поклали смо се и дефинитивно разишли.
Не знам колико ћемо још лагати себе и Европу о томе какво је данашње Сарајево. Ваљда никога не треба увјеравати да оно није ни мултиетничко, ни мултикултурално, ни космополитско, бар не на начин на који је то било. Црвени фестивалски теписи могу створити привремену илузију и ништа више. Сарајево је преживјело троипогодишњу опсаду, остало је тешко рањено, али с неком надом, да би га онда примитивни политички олигарси, у спрези с клеронационалистима, претворили у његову супротност, у град страха, омразе и нетолеранције. Грађанска класа Сарајева је десеткована, а његова данашња демографска већина, махом придошла из провинције, политички и вјерски је индоктринирана тако да одбацује све мулти-култи вриједности. Међу радикализираним муслиманима најомраженији споменик у граду је фигура голог човјека, која симболизира људски космос, дар италијанског кипара Францеска Периллеа. У јулу 1997. споменик је постављен на Тргу ослобођења Алија Изетбеговић, са уклесаном поруком: "Мултикултурални човјек изградит ће свијет". Није ли ова порука послана са погрешног мјеста?
Харис Пашовић, један од оних који су крајње резервирани према Спахићевој иницијативи, плаши се да Сарајево не добије статус европске пријестонице културе као какву милостињу, што би имало више политички и хуманитарни карактер него културни. То би, наводно, за нас било "веома увредљиво". Па, све што је Европа протеклих година чинила за Босну било је прање властитих руку због оног што није чинила кад је то било најпотребније. На крају крајева, цијело проширење Европске уније на исток било је резултат њених политичко-хуманитарних одлука. Стварна увреда за овај град јесте чињеница да у њему, према неким процјенама, живи око 100 хиљада неписмених и још толико полуписмених људи, а да то никога посебно не узнемирава, па ни овдашње интелектуалце, академике и врхунске умјетнике.
Ни велики појединачни домети, какве су остварили Данис Тановић, Јасмила Жбанић, Харис Пашовић, Дино Мустафић и други, ни бољшевичка производња факултетских диплома, не могу бити замјена за модел опће културе. Факултетска диплома не елиминише примитивизам. Елиминишу га урбана традиција и култура живљења, на коју ће Сарајево морати још дуго чекати.
Ослобођење/БЛИН МАГАЗИН/тг)