САВРЕМЕНА ИСТОРИЈА КОСОВА 7: Косовски рат и исељење становништва
Ово истраживање се усредсређује на 20. век, на период југословенске историје Косова, са посебним освртом на српско-албански сукоб. Хтео сам да сазнам како је Косово ушло у Југославију и како је из ње изашло. Настојао сам да се упознам са гледиштима српских/југословенских, албанских, западних и осталих аутора. Открио сам да, као што то обично бива са етничким сукобима, истина никада није на једној страни. Доминација на Косову се неколико пута смењивала, а насиље доминантне етничке групе повлачило је још насиља, које је често насумично погађало дати етнос након губитка доминације. Циљ овог рада је да допринесе већем разумевању косовског проблема у Србији и да осветли неке мање познате аспекте његове историје.
1996. године, до тада непозната Ослободилачка војска Косова је започела терористичке нападе на носиоце српских власти на Косову и њихове сараднике у албанској средини. Напади на српску полицију и цивиле су настављени и наредне 1997. године. У својим саопштењима, ОВК је критиковала “пасиван” приступ вођа косовских Албанаца, обећавајући да ће се борити до ослобођења Косова од српске владавине. Крајем 1997. године, косовски Албанци су област Дренице прозвали “ослобођеном територијом” због јаког присуства снага ОВК-а.
Током 1998. године ОВК се омасовљава и започиње герилске борбе са српским снагама безбедности. У областима сукоба, српска
полиција и специјалне снаге безбедности су се неселективно и сурово светиле цивилном становништву. 5. марта 1998. специјалне
полицијске јединице у потери за вођом ОВК Адемом Јашаријем у селу Доњи Преказ сравниле су са земљом породичну кућу Јашаријевих, побивши двадесетак бораца, неколико стараца, 18 жена и 10 деце млађе од шеснаест година.
Масакр у Преказу и друга неселективна убиства почињена тих дана у области Дренице радикализовала су косовске Албанце и омасовила редове Ослободилачке војске Косова, која прераста у масовни оружани покрет отпора београдској власти. Многе дотадашње присталице Руговине политике ненасиља се након овога окрећу оружаној борби.
Борбе између специјалних јединица МУП Србије и ОВК, која је држала контролу над знатним делом Косова, средином 1998. прерастају у Косовски рат. Од августа 1998. србијанске снаге безбедности започињу широку офанзиву против Ослободилачке војске Косова. Током ових сукоба Војска Југославије и МУП Србије су користили "прекомерну и насумичну силу" (према пресуди МКСЈ), што је резултирало уништењем села, расељавањем становништва и смрћу цивила.
Бахата употреба државног насиља, масакри над цивилима и етничко чишћење која су вршиле српске снаге, били су званичан повод НАТО
бомбардовања марта 1999. У суштини, Милошевић и није имао неког избора, осим да преда или не преда Косово његовим становницима.
Милошевић је, међутим, изабрао да измени становништво Косова. Након је НАТО бомбардовање почело, Милошевић је ангажовао сву расположиву државну силу ради протеривања косовских Албанаца. Током НАТО удара од 24. марта до 10. јуна, српске полицијске, војне и паравојне јединице су започеле "распрострањену кампању насиља" (МКСЈ) против албанског становништва Косова, вршећи присилне депортације и масовне прогоне на етничкој основи, чинећи масовна убиства, пљачке, силовања, разарања верских објеката, па и читавих насеља.
МУП Србије је настојао да прикрије покоље косовских Албанаца превожењем лешева у унутрашњост Србије, где су бацани у Дунав или закопавани у масовне гробнице. Приликом ове бруталне државне акције етничког чишћења, 862.979 регистрованих албанских избеглица је напустило Косово у кратком временском периоду (подаци УНХЦР-а). Прогнаним грађанима су пограничне власти приликом напуштања земље бесправно одузимале и уништавале лична документа, вршећи систематско брисање идентитета.
„Резултати акције: разбијене и последње велике групе. Ликвидирано око 2.000, много више него и у једној операцији пре. Напустило земљу 900.000. Остало терориста 1.000, остало цивила 300.000.“
– Ратни дневник полицијског генерала Обрада Стевановића
Упркос наизглед „коначном решењу“ косовског проблема, Србија након 78 дана НАТО бомбардовања бива приморана да се
повуче са Косова. Тих дана се протерани Албанци враћају на Косово, али око 100,000 Срба напушта подручје. Многи Срби који су
остали били су нападнути од гневних албанских повратника, а њихова имовина је уништавана и пљачкана. У наредним годинама број Срба и
других неалбанаца расељених са Косова се пење на око 200.000. Они који су остали постали су лак плен за ОВК, која је вршила отмице и убиства српских цивила, а један од најзлогласнијих злочина који јој се приписује (још увек без судског епилога) је убијање људи зарад вађења органа, и њихове продаје на црном тржишту.
Управа УН и проглашење независности
„Да је званична Србија била паметнија, већ би 1981. прихватила захтев Косово Република. Да је то учинила, можда би данас постојала демократска и
конфедерална Југославија у којој би живели готово сви Срби.”
&мдасх; словеначки политиколог Антон Беблер
По окончању бомбардовања, Србија губи контролу над Косовом. Према Резолуцији 1244, Косово остаје део СР Југославије, али под контролом Уједињених Нација, односно снага КФОР-а. Срби на Косову од привилеговане мањине постају обесправљена
мањина. У марту 2004. избијају насилни немири током којих су албански демонстранти напали српске заједнице на Косову. За два дана етничких сукоба убијено је 19 цивила (11 Албанаца и 8 Срба), уништено на стотине српских домова и око 35 православних цркви. Преко 4.000 Срба је прогнано, при чему су нека насеља потпуно остала без Срба.
У фебруару 2006. године започињу преговори о статусу Косова. Међународни посредник, фински политичар Марти Ахтисари, је предложио план о
"надзираној независности", који је србијанска страна одбила, а косовска прихватила. Србија је предлагала да статус Косова буде регулисан попут статуса Хонгконга у Кини или Оландских острва у Финској, али су косовски Албанци одбацили сваки предлог који би укључивао Косово у саставу Србије.
У договору са западним силама, Скупштина Косова је 17. фебруара 2008. једногласно прогласила независност Косова, са свих 109 присутних посланика, док је 11 српских посланика бојкотовало гласање. Ту одлуку је Влада Србије још исте вечери прогласила противправним актом, и од тада србијанска дипломатија интензивно ради противу косовске независности.
Желела то Србија или не, већина Европе данас признаје Косово за најмлађу европску државу. Косовске институције имају власт на највећем делу Косова, осим северног дела који је под контролом Срба. Док ово пишем барикаде су на северу Косова. Београд и Приштина још увек не могу да постигну било какав договор.
Куда даље?
Као што смо видели, косовски проблем није настао данас или јуче, он постоји од када је Косово ушло у нашу државу. Многи Срби са којима сам разговарао би волели да се косовски проблем реши тако да сви Албанци оданде нестану. Ја мислим да то није реално, а пре свега, није човечно.
Да ли је решење да поново освојимо Косово?
Освајали смо га већ превише пута (1912, 1918, 1944, 1989, 1999), али једноставно нисмо знали шта би с њим. Београд је у двадесетом веку покушао све насилне методе: поступно расељавање, протеривањен у маси, војну управу, колонизацију... Али, због такве су политике увек испаштали косовски Срби. Као по правилу, сваки талас београдског насиља је пратило погоршање положаја и исељење косовских Срба.
Предлажем нову политику пријатељства и помагања. Србија треба да гледа Косово као своје дете и да му буде најближи пријатељ. Нека Србија помаже народ Косова, барем онолико колико Јапан помаже народ Србије. Нека Србија поклони градском превозу Приштине возилима са натписом „Народ Србије народу Косова“. Нека Србија буде увек прва да помогне Косово приликом разних непогода. Видећемо како
се веома брзо поправља положај косовских Срба.
Мит о вечно српском Косову, који одбија да прихвати Косово какво јесте, већ тражи неко изгубљено, средњевековно Косово, води
нас у опасно слепило и сукоб, не само са Албанцима, већ и са самом реалношћу, што је далеко погубније. Косово не треба посматрати као искључиво српско, нити искључиво албанско - Косово је место сусрета. И Срби и Албанци воле Косово, и сматрају га својом домовином на којој живе већ вековима.
Наше области и наши народи су упућени једни на друге. Наш истински национални интерес је да можемо слободно боравити и живети на Косову, у миру са својим суседима. Можемо изабрати међусобно уважавање и неку врсту „комонвелта“ или безизлазан сукоб. Косово је битна историјска и културна област Србије. Србија треба тежити да остане у политичкој заједници са Косовом, али не по начелу доминације већ по начелу федерализма. Србија такође треба да ради на очувању српског језика и културе међу косовским Албанцима.
Преузето са www.сцрибд.цом
ВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
САВРЕМЕНА ИСТОРИЈА КОСОВА 1: Косовски вилајет Отоманског царства
САВРЕМЕНА ИСТОРИЈА КОСОВА 2: Анексија Косова у балканским ратовима
САВРЕМЕНА ИСТОРИЈА КОСОВА 3: Колонизација Косова у Краљевини Југославији
САВРЕМЕНА ИСТОРИЈА КОСОВА 4: Етничка подјела Косова у другом свјетском рату и посљератни период
САВРЕМЕНА ИСТОРИЈА КОСОВА 5: Развој Косовске аутономије у СФРЈ
САВРЕМЕНА ИСТОРИЈА КОСОВА 6: Успон Милошевића и укидање аутономије Косова
(БЛИН МАГАЗИН)