ТАКО СУ ГОВОРИЛИ СРБИ: Доситеј Обрадовић, српски просвјетитељ
Доситеј Обрадовић (Чаково, 1744 — Београд, 1811) је био српски просвјетитељ и реформатор револуционарног периода националног буђења и препорода. Једна је од централних фигура у српској култури с краја 18 и почетка 19 вијека, те спада у ред најзначајнијих предходника Вука Стефановића Караџића. Тачније, Доситеј је својим преданим просвјетитељским радом на еманципацији српског народа и културе ударио темеље на којима ће Вук Караџић у коначници извојевати побједу у борби за народни језик. Овдје, у циљу који смо навели у нашем првом фељтон, објављујемо дио Доситејевог програмског текста 'Писмо Харалампију' у којем овај српски просвјетитељ и мислилац најављује писање своје књиге на језику блиском ширим народним масама, објашњавајући значај и предности писања на народном језику.
Приредио: Ђорђе Крајишник
Моја ће књига бити за свакога који разумева наш језик и ко с чистим и правим срцем жели ум свој просветити и нараве побољшати. Нећу нимало гледати ко је кога закона и вере, нити се то гледа у данашњем веку просвештеном. По закону и по вери сви би људи могли добри бити. Сви су закони основати на закону јестества; ниједан закон на свету не вели: чини зло и буди неправедан; но напротив, сви што и(х) је гођ од стране божије не лажу и заповедају: ником никаква зла не творити, добро творити и љубити правду. Бог је сама вечна доброта и правда; што год није добро и праведно, није од Бога. А зашто, дакле, у сваком закону има зли(х) и неправедни(х) људи? Није | тому закон узрок, него неразумије, слепота ума, покварено, пакостно и зло срце и преко мере љубов к самом себи. Ово су извори из који(х) извиру све страсти које узнемиравају род человечески и које чине да човек на човека мрзи, један другога хули, гони, удручава, озлобљава, проклиње, у вечну муку шиље и врагу предаје; а што је најгоре, под именом вере и закона, преваћајући и толмачећи закон свој по злоби и по (с)трасти срца свога. Кад ће нестати мржење и вражба на земљи! Кад ће срце наше доћи у своју природну доброту, да у лице сваког себи подобног чловека позна, брата свога! Нит&рсqуо; мислећи нити питајући које је вере и закона? Оне, у којеј га је Бог изволио да се роди као и ти у твојој. Које је вере? Оне које би и ти био да си се у истој родио, ако би поштен човек био. С чијом вољом и допуштењем људи се плоде и рађају, расту,
живу и сладости овога света уживају у сваком роду и племену, у свакој вери и | закону? С божјом.
Дакле, шта би ми хотели, да смо аметнији и бољи од Бога? Оно што Бог допушта и хоће, то ми нећемо! О, наше детињске памети! Браћо, људи, познајмо једанпут нашу неправду! Како можемо ми изискавати од други(х) оно исто које кад други од нас изискавали, велика би нам се неправда чинила. Познајмо једанпут сву силу ови(х) речи, просте су и блажене и не требују никаква толмачења. Што год хоћете да вам чине други људи, чините и ви то њима. А шта би ми ради да нам други чине? Да нас пуштају с миром живити у нашем закону, да нам не чине никаква зла, да нам опраштају наше слабости и погрешке, да нас љубе и поштују и да нам помогу у потреби нашој. То исто и ми смо дужни свима људма на свету. Ово је сав закон и пророци. Свака наука која је овој противна узнемирује људе: узрокује вражбу и свако зло; следователно није од Бога. Зато, дакле, ја ћу писати за ум, за срце и за нарави чловеческе, | за браћу Србље, којега су год они закона и вере.
Ја сам искуством познао жељу, љубов, усердије и ревност господара Новосађана и Осечана, и у Далмацији Сарајлија и Херцеговаца, како горећим срцем желе науку својој деци; нигди нисам био гди нису ме желили и устављали. Како би(х) ја, дакле, могао одговорити на љубов и пријазност мојега љубезнога рода, разве трудећи се, колико могу, за просвештеније јуности? А то што желим, никако боље не могу учинити него преводећи на наш језик златне и прекрасне мисли учени(х) људи: и таковим способом и родитеље у њи(х)овом благом намеренију укрепљавајући и у срцам младости српске небесни и божетвени огањ ко ученију и к добродетељи бозжигавајући, и свет разума чак до порсти(х) сељана и до сами(х) пастирски(х) колиба разширујући. У садашње срећно време зраци ученија и философије до татарски(х) граница досежу. Не | могу премучати овде велико старање благородни(х) бољара молдавски(х) за воспитаније и науку њи(х)ове деце: не има сад младић у Јашу који не зна, осим свога језика, јелински и француски, многи &мдасх; латински и талијански. Над свима обаче вечне славе и похвале достојни љубоучнејши и преизраднејши господин ЛЕОН ЂИУКА, епископ ромаски у Молдавији, којага усердије к науци и љубов к отечеству није могуће довољно описати. На другом месту нећу изоставити прилику за описати на шире овога слванога мужа; овде само толико назначујем да он епископом будући, француски језик изучио, преизрадну библиотеку с многим прошком саставио, различне књиге на свој језик превести дао и сад намерава Оксенстерна &лаqуо;Театар&раqуо; плитически&раqуо; и &лаqуо;Телемаха&раqуо; с(а) својим иждивенијем на штампу издати и свом отечеству поклонити. Ево ти, брате, моје намереније у Лајпцигу.
Нама(х) ћу преузети дело, колико ми допусти моја наука, будући да у коле|гије не престајем ходити. Ти гледај, те распошљи неколико од ови(х) писама којекуда. Време ће ме научити јесам ли се у мојеј надежди преварио. Ако ли и то буде, нећу се уплашити, нити ћу, оно што је с моје стране могуће, изоставити. Мени ће преко мере плаћено бити кад когод од мога рода рекне, кад нада мном зелена трава нарасти: &лаqуо;Овде лежу његове српске кости. Он је љубио свој род. Вечна му памет.&раqуо; В прочем, ти ми здрав буди, љубезни Хорваћанине. Поздрави ми с &лаqуо;Христос воскресе&раqуо; господаре Војновиће, Ризниће и Куртовиће и проче Сарајлије и Мостарне.
У Лајпцигу, на 1783.
Априла 13.
Твој брат и слуга
Доситеј Обрадовић
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
СВИЈЕТЛЕ ТАЧКЕ ИЗ ПРОШЛОСТИ У МРАКУ СРПСКЕ САДАШНОСТИ
(БЛИН МАГАЗИН)